Звезда и Партизан, за лепшу страну транзиције!

"Људи данас пате од најразличитијих ствари, али сигурно не пате од образовања", често има обичај да каже савремени филозоф Петар Слотердијк. Сетили смо се ове узречице познатог филозофа поводом све учесталијих прича да се мора пожурити са приватизацијом спортских, односно фудбалских клубова у Србији, иначе нам се црно пише.

Фудбалски савез Србије је са своје стране учинио иницијални корак – основао је комисију од компетентних људи, универзитетских професора и доказаних привредника, и обавезао их да формулишу предлог, наравно испред фудбалске организације, како би требао да изгледа модел закона о приватизацији фудбалских клубова.

Јер, ако се читава привреда, нарочито у земљама транзиције, креће у правцу приватизације, онда то мора да важи и за фудбал, зар не? Срећна је околност што су мање – више они који раде у фудбалу свесни тога да је потребно што пре решити проблем приватизације. У супротном, тешко ћемо српски спорт извући из кризе која га је захватила, пре свега, зато што је , спорт, захваћен како транзиционим променама, тако и глобалистичким турбуленцијама. Заправо, све док не сагледамо спорт, посебно фудбал како бизнис – и једино као бизнис – сигурно је да ћемо имати великих мука.

Проблем око модела приватизације настао је, чини се, оног тренутка када је неко предложио да се у Закону о спорту уграде механизми како да се приватизују спортски клубови. И тако је то кренуло... иако ми већ имамо солидан Закон о приватизацији предузећа, само је, у ствари, требало у постојећи текст уградити поглавље о приватизацији клубова – и тиме би проблем, скоро безболно, био решен. Но, отишло се у другу крајност – пошто нисмо имали Министарство за спорт, дуго се чекао и порађао Закон о спорту, да би све било одложено да то уради ресорно министарство, јер се претпостављало да ће се у новој републичкој влади, под притиском спортске јавности, формирати и Министарство за спорт и омладину.

"Шпански

У разговорима, не у јавној расправи, апострофиран је још један проблем, чисто практичне природе – што су Црвена звезда и Партизан тражили, највероватније понукани "шпанским моделом" да се приватизују другачије од осталих клубова. То је, наравно, изазвало бурне реакције правних пуританаца који су сматрали да би сви клубови требало да су једнаки пред законом.

Као да се заборавило да у Европи не постоји јединствен модел по којем су организовани фудбалски клубови. Разлика је од државе до државе.

Домаћи заговорници лекс специјалиса у поступку приватизације Црвене звезде и Партизана имали су – претпостављамо – на уму како су то учинили Шпанци, 1991. године. Речју, у Шпанији  је законским актом озваничено, баш као што то траже људи из Црвене звезде и Партизана, да се сви остали клубови (што они и јесу) могу приватизовати осим Реал Мадрида, Барселоне и Атлетика Билбао.Ова три клуба и дан-данас живе као спортска друштва, иако остварују и троше милионе и милионе евра.

Законодавац је, наиме, на опште задовољство шпанских навијача и љубитља фудбала сматрао да ови клубови због свог историјског, спортског, социјалног, па и политичког значаја, не могу бити приватизовани, односно не могу бити у власништву једног човека.

Ако бисмо у тај контекст сместили Црвену звезду и Партизан лако бисмо дошли до сазнања да су та два наша највећа бренда – и једина фудбалска бренда – у сличној ситуацији као што су то шпански великани.

Па ипак, и ту има озбиљних разлика, посебно када је реч о начину руковођења самим клубовима.

Док су код нас ова два највећа клуба организована као удружења грађана, без озбиљног система како се бирају чланови скупштине, управног одбора, дотле се у Шпанији тачно зна по којој процедури се неко може наћи у најужем управљачком телу. Наиме, председници Реал Мадрида и Барселоне, као и чланови управног одбора које они изаберу, дужни су да од својих личних пара, као неку врсту гаранције, депонују десет одсто годишњег буџета клуба, што у појединим случајевима иде и до неколико милиона евра.

Реалов принцип

Реал и Барселона, то је бар добро познато, сваке сезоне купују највеће светске звезде, скоро немилице трошећи клупски новац. Међутим, у тим клубовима постоје строги инструменти контроле, па је, тако рећи немогуће, да се неко из клуба обогати финансијским шпекулацијама!?

Занимљиво је: Реал Мадрид са својих 350 милиона евра буџета, не може да изађе на берзу, чланови не могу да финансирају клуб, нити да клуб има основни капитал у мултинационалним компанијама, или да се користи новцем богатих појединаца, као што је то, примера ради, случај са Челзијем и његовим власником Романом Абрамовичем.

Самим тим што Реал Мадрид и Барселона нису у власништву једног богатог човека, већ припадају свим својим члановима и навијачима, ти клубови уживају велике симпатије не само у Шпанији, већ свуда у свету, јер су управо ови клубови, с разлогом, стекли епитет да су "она лепа и пријатна страна глобализације".

Можда би овај шпански модел некако био и најближи нашем менталитету, односно моделу приватизације Црвене звезде и Партизана. Треба о томе добро размислити.

Премијер лига – приватна

Можда је, у светлу полемике како приватизовати српске клубове, по којем моделу, корисно погледати и како је то регулисано у у престижним европским лигама.

У Енглеској су сви клубови сто одсто приватизовани, с тим што су неки, као Манчестер јунајтед, Манчестер сити, Ливерпул и Челзи, у рукама странаца.

Слична ситуација је и у Италији. Мислимо ту, пре свега, на Милан, Интер, Јувентус, Парму, Фиорентину... док у мањим градовима градске власти дотирају своје клубове.

У Француској је ситуација шаренолика –Лион је први француски клуб који се котира на берзи и послује као предузеће. Монако је приватни клуб породице Ренијери. Марсеј је, примера ради, продат једном канадском бизнисмену за 115 милиона евра, Нант држи фамилија Дасо, док је Пежо клуб фабрике Сошо, и тако даље...

Занимљиво је да у Немачкој нема приватних клубова: они су и даље у некој врсти "друштвеног власништва". То не значи да у клубовима нема приватног капитала, свакако га има, али они који улажу у клуб добијају статус, рекламу и извесне пореске олакшице. Практично немачки клубови су најближи моделу корпоративног управљања.

Потребна студија изводљивости

Они домаћи фудбалски експерти, посебно ако су добро наоружани знањем како на најбезболнији начин извршити приватизацију клубова, сматрају да неће ићи лако. Доста је то комплексан проблем.

Прво, потребно је јасно утврдити чија је имовина фудбалских клубова –шта је власништво самог клуба, шта локалне самоуправе, а има, нажалост, доста тога што може потпасти под Закон о реституцији.

Дуго, потребно је прво донети неко законско међурешење да се клубови из статуса удружења грађана преведу у друштвена предузећа, да би се уопште и могла приватизовати.

Треће, и то би, такође, могло да буде једно нужно међурешење: потребно је да се сачини нека врста студије изводљивости и да се изврше одговарајуће припреме. За ово је најбоља стратегија "корак по корак". Сва остала решење се мање –више налазе у Закону о приватизацији који је, сматрамо, бољи полигон за имплементацију приватизације фудбалских клубова од Закона о спорту.