Шмира

Значење шмире добро је познато позоришним људима. Оно означава површно изигравање одређене емоције и стања без дубинског покрића. Ефектно претрчавање преко суштине лика и игре. Такав глумац пре свега жели да се допадне публици, а да га то не кошта ни емоционално ни занатски. А подразумева се да се он себи такав какав је неизмерно допада. При том, публику потцењује, а себе прецењује. Публику доживљава као гладну кокошку која ће ама баш све покљуцати: и кукуруз, и песак, и камен, и прашину и цвет. Шмира је увреда и за уметност глуме и за уметност гледања. А ипак је тако присутна и привлачна. Не треба је изједначавати с импровизацијом. Мајстори уметности глуме упусте се понекад у импровизацију с подједнако мајсторским партнерима, али се таква импровизација догађа ретко и она је „дар богова”. Подсетимо се да је цео свет позорница, а тек понеко је врхунски уметник на њој, па је шмирантски синдром овладао јавном, медијском и политичком сценом. Шмира је све у шеснаест и кад је тема никл и генетски модификована храна и ЕУ и НАТО, борба против насиља и криминала и корупције, и култура….

Ево једног примера. У Народном позоришту у Београду, у току је избор за новог управника. По закону о култури, управника по спроведеном конкурсу предлаже Управни одбор, а предлог УО министар културе може да прихвати или не, да га потписаног или непотписаног проследи влади. На сајту позоришта објављене су биографије и програми кандидата. Актуелни министар Иван Тасовац дао је и препоруку да се о кандидатима изјасне и запослени, спровођењем гласања, да рад Управног одбора мора бити јаван, отворен за новинаре. Јавност Народног позоришта је безмало око 800 запослених! А резултати анкете нису обавезујући ни за Управни одбор ни за министра. Чему онда анкете? Чему паравани, папирићи, гласачке кутије? Па због шмире! Због поделе одговорности око избора, или због подизања драматичности током избора, или што је лепо имати ситуацију у којој анонимни гласачи, као у коментарима испод новинских текстова, симулирају самоуправљање или демократију, свеједно, тамо где је меритократска одговорност неопходна.

Министар Тасовац, као нико пре њега, дочекан је с невероватном подршком културне јавности као „Прометеј”, онај који ће „отети ватру боговима” и дати је људима, то јест као онај који ће имати разборитости и знања да културну сцену опорави не само већим буџетом, већ и подизањем свести о значају институција културе и врхунске уметности, поштовања специфичности разних културних делатности, стваралаштва. Подршку је добио због свог умећа у вођењу Филхармоније, несумњивог укуса, вредности које је промовисао у раду и јавним иступањима, одважности, речју, зато што је Тасовац, Тасовац.

И сад се питате откуд шмирантска ситуација о питању конкурса кад имамо Тасовца за министра?

Остао је стари Управни одбор који је замутио воду са претходна два расписана конкурса, па сад спроводи и трећи. Остао је УО који је један од генератора хаоса у позоришту, одбор чији је састав проблематичан. Уместо да тај УО буде смењен измишљено је гласање запослених, у игру је убачена лоптица скочица да скакуће по терену и распаљује страсти по позоришним ходницима.

Ансамбл Драме има око 80 запослених, ансамбл Опере 215, Балет око 90, па би кандидат рецимо из Балета увек хипотетички могао да буде прегласан од кандидата из Опере, осим ако не лобира код Драме. Уметнички сектори заједно имају мање од половине запослених (по доступним подацима са сајта) у позоришту, и увек би могли да буду прегласани од удружених у неуметничким секторима. Они који конкуришу из редова запослених могу да лобирају, знају људе у позоришту и у предности су у односу на друге кандидате. У позоришту је активно и осам синдиката. Па још кад се има у виду да је председник УО саветник за културу председника Томислава Николића, јасно је да може да се шмира и лирски и драмски и епски.

Прича о Народном позоришту је сложена и због броја запослених и због његове структуре не може се поредити с градским позориштима у којима мишљење уметника, по меритократском принципу, има тежину.

Народно позориште је гигант и постоји због уметности, али како је увек служило и за производњу имагинарног националног идентитета, прича о уметности, естетици, професионалним стандардима, губила се у политичким комбинаторикама.

Дилема да ли је изузетни Тасовац ,,мајстор импровизације” или шмирант на позицији министра брзо ће се разрешити када коначно донесе одлуку хоће ли пуног срца и умећа да уђе у лик министра културе или да шмира са већ увежбаним шмирантима.