Индустријализација – мит или стварност

У послератном развоју Југославије, односно Србије, убрзана индустријализација имала је веома значајно место. За неколико деценија остварени су импресивни резултати, који су нашу земљу крајем осамдесетих сврстали у средњеразвијене индустријске земље.

После 5. октобра 2000. у Србији је успостављен модел развоја, који се заснивао на приливу страног капитала, увозу и услугама. Његово функционисање се темељило на прецењеном динару, због чега је увоз био много исплативији од извоза. То је, заједно с катастрофалним моделом приватизације и потпуном либерализацијом спољне трговине, практично довршило урушавање српске индустрије, започето у последњој деценији 20. века.

Почетак глобалне економске кризе је преко ноћи на површину избацио све катастрофалне последице примене таквог модела развоја. Смањен је БДП, физички обим индустријске производње, грађевинарства, извоза, промета у трговини... Рапидно је повећан дефицит текућег биланса и државног буџета, убрзано је растао јавни и укупан спољни дуг, удвостручио се број незапослених...

Невероватно је да су помоћ у превазилажењу тешких економских и социјалних проблема понудили најпре они који су били аутори неке од укупно 106 стратегија развоја донетих од 2001. Нико од њих, али и оних који су им годинама то омогућавали, није се запитао зашто смо запали у овакву економску кризу ако смо за више од једне деценије израдили оволико различитих стратегија.

Израда тих докумената рађена је у оскудици времена, кадрова и финансијских средстава, због чега оне нису биле резултат озбиљне анализе свих релевантних чињеница, које суштински опредељују њене кључне препоруке. Уместо тога, стратегије су обиловале списком интересно оријентисаних жеља, са идејом да се и у наредном периоду сачувају позиције најбогатијих и најмоћнијих. С променом власти почињало је све из почетка.

И актуелна влада формирала је Савет за национални препород, који између осталог треба да се бави и питањем реиндустријализације. Недавно је изашао њихов први папир, који није одмакао много од сличних који су пре неколико година помпезно лансирани. Први је настао пре неколико година на „чувеном“ копаоничком бизнис форуму. Средином 2010. светлост дана је угледао „Посткризни модел развоја Србије”, затим документ „Европа 2020” бившег председника државе, а 2011. обелодањена је и „Стратегија развоја индустрије Србије од 2011. до 2020. године“. И поред низа, више или мање озбиљних докумената, српска индустрија, а са њом и привреда, тоне у све дубљу економску кризу.

У чему је онда проблем? Управо у томе што ни садашња влада на лошим примерима претходних очигледно није ништа научила. Како је могуће да нову стратегију реиндистријализације предлажу неки од крупних српских капиталиста, који су се енормно обогатили на увозу и услугама, користећи управо благодети прецењеног српског динара? Да ли заиста неко верује да ће уносне и прилично сигурне послове увоза јефтине и неквалитетне кинеске робе најбогатији српски трговци преко ноћи заменити пословима производње, који захтевају много више знања, нове технологије, неопходне кадрове…

Према томе, на стратегији нове индустријализације требало би да раде они који су убеђени да она једино може Србију избавити из дубоке економске и друштвене кризе. Кључни предуслов за њено доношење и ефикасно спровођење јесте општи национални консензус и безрезервна подршка државе.

На први поглед, поновна индустријализација Србије изгледа као немогућа мисија, али искуства многих земаља из даље и ближе прошлости показују да је она ипак изводљива. Пошто се поновна индустријализација Србије никако не може десити сама по себи, то јест захваљујући деловању тржишта, неопходан је активистички приступ државе. Да не буде забуне, то не подразумева државно управљање развојем индустрије, односно предузећа, јер то ниједна, па ни наша држава не зна добро да ради. Влада Србије треба да се концентрише на неколико крупних питања.

Прво, влада треба да обезбеди здрав пословни амбијент који ће подстицати развој бизниса, а не да га кочи. То подразумева јефтину и ефикасну државу, модерне и једноставне прописе, ефикасно спровођење закона једнаких за све, вишеструко мању и ефикаснију државну администрацију.

Друго, потребно је да се формира развојну банка, са основним циљем да се обезбеде квалитетни и повољни извори финансирања за подршку производњи, извозу и запослености.

Треће, неопходно је да влада почне са спровођењем програмиране депресијације националне валуте, која ће учинити да производња и извоз буду знатно профитабилнији него увоз и реализација на домаћем тржишту.

Четврто, да у што је могуће краћем року потпуно укине субвенције из буџета јавним предузећима и губиташима, а политику субвенција произвођачима и извозницима заснује на принципима, које већ неколико деценија, на пример, примењује Јужна Кореја.

Пето, да сачини прецизну оцену природних компаративних предности Србије (прехрамбена индустрија, на пример), уз озбиљну анализу светске тражње за тим производима у наредном периоду. Једино би се на основу тога могло дефинисати који производи ће у наредном периоду имати подршку будуће индустријске политике Србије.

И шесто, држава мора концентрисати сва расположива средства за ефикасан развој тих делатности, који ће свакако повући и развој других сектора и производњи.

Професор на Економском факултету Универзитета у Београду