Цар Константин је доносио и трагичне одлуке

Ново издање историјског романа „Константин” књижевника, дипломате, преводиоца, драматурга Ивана Ивањија појавило се у „Лагуни”, у години обележавања 17 векова од доношења Миланског едикта. Ова књига део је романескне трилогије посвећене римским царевима рођеним на јужнословенском тлу, и раније објављене у „Стубовима културе”.

Склоност ка историјским темама, ближој и даљој прошлости, у стваралаштву Ивана Ивањија може се пратити и у другим његовим делима: „Стаљинова сабља”, „Човек од пепела”, „Барбаросин Јеврејин у Србији”. Ивањијева дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки.

Да ли ову књигу из поменуте трилогије издвајате и због онога што сте нагласили да је Константин Велики најупечатљивија личност рођена на тлу Србије?

Мој роман „Диоклецијан” изашао је 1973. године. Већ у њему пишем о рођењу Константина, његовој служби младог официра поред осталог у Сирмијуму, о његовој мајци Светој Јелени, која је била угоститељка у Наисусу, данашњем Нишу. Прво издање романа о Константину следи 1988. године. Друго, већ помало прерађено, објављује се у оквиру трилогијe о царевима Диоклецијану, Константину и Јулијану 2008. године.

Значи да је ове године у издању „Лагуне” изашло треће издање, али радије бих рекао нова верзија тог дела, јер је битно прерађено. Неоспорно је да је сада штампана у оквиру обележавањa 17. векова од Миланског едикта, али моје бављање тим величанственим ликом заиста није свечарско, него најважније што сам као писац покушавао у животу. Надам се да ће и у истој опреми да уследе и дефинитивне верзије о Диоклецијану и Јулијану.

Да напоменем и да је „Диоклецијан” на немачком језику изашао 1978. године и достигао тираж од преко 100.000 примерака, „Константин” на немачком исте године као на српском, 1988. године, а ова нова верзија на немачком језику излази у првом кварталу наредне године.

Пратимо Константина у вашем роману од зачетка идеје о важности било које вере до „закона о реституцији за хришћане”. Ма колико контрадикторан он је и данас симбол верске толеранције?

Милански едикт Константина и Лицинија заправо само потврђује и тумачи Галеријев едикт о слободи исповедања хришћанске вере, који је донет две године раније, али тек 12 година доцније Константин већ као једини владар целе Римске империје има снаге да сазове Први васељенски сабор, који веру у Христа уздиже изнад свих осталих, оставши међутим толерантан и према осталим култовима и вероисповестима.

Константин Велики погубио је своју младу жену и прворођеног сина, а био је против наметања идеја силом, као војсковођа желео је да руши, па да влада целим светом. Контрадикторна личност у свему?

Јесте, Константин је у много чему контрадикторна личност, покушавао сам да то прикажем у роману, а надам се да се у току читања запажа да се он мења, да га раздиру сумње, да га добри или лоши саветници наводе и на поједине погрешне, па чак и трагичне одлуке. Константин Велики је због целокупности свог деловања, због свог значаја за веру проглашен за свеца по схватању Православне цркве, али је по неким својим поступцима као смртни човек био и велики грешник. Ја мислим да једно не искључује друго.

Поред романескне приче наводите тачне историјске податке, чак сте још 1983. године, у близини Јеревана, изрекли и утисак да се 17 векова чини као 17 дана?

Писац историјског романа треба да се ослони на све доступне историјске изворе, али принуђен је и да исприча што не може да се провери и докаже, пре свега, шта његови јунаци приватно говоре, шта осећају, шта мисле, не само шта чине, него зашто шта чине. Осећајући велику одговорност због тога, издавач и ја смо графички посебно истакли историјску документацију или саопштили како сам дошао до неких обрта у роману. Можда је нескромно што наводим свој боравак у Јерменији 1983. године.

Тада сам већ знао да желим да пишем роман о Константину, али још нисам пронашао приступ. Кад су ми ту пред лепо очуваним римским храмом поменули првог хришћанског краља Тиридата, о коме сам већ писао у роману о Диоклецијану, и који је био саборац Константина, синула ми је идеја како да помало и посредно приступим Константину.

Поред осталог, били сте Титов преводилац за немачки језик, писали сте и о том делу своје личности. Како сада видите ову такође контрадикторну личност? 

На то питање тешко је одговорити у неколико реченица. Да не бих избегао одговор, изјављујем да сам био и остао уз идеје Тита и његових сабораца, пре свега, о самоуправљању и несврстаности, радо цитирам Радета Шербеџију који је написао да оном, ко не зна како је добро живео под Титом, не може да се помогне. Без устезања се тужно декларишем као „југоносталгичар”.

Све то не значи да не видим и трагичне грешке које је мој режим починио нарочито првих неколико година после рата. Овде бих додао да не бих умео да опишем функционисање двора и управљања државама да као статиста на „великој бини” нисам имао могућност да понешто видим изблиза, да схватим како се влада. Једном приликом чак сам имао прилике да са Титом разговарам о тој теми, јер ми је на моје изненађење испричао да је читао мог Диоклецијана. О томе пишем у новом, знатно проширеном издању своје књиге „Титов преводилац”, која ће се ускоро појавити у издању „Лагуне”.