И кафеи су културна добра

Награда Спомен збирке Павла Бељанског за најбољи дипломски рад из историје уметности припала је Сенки Латиновић за тему да ли београдски кафеи заслужују да их заштитимо као културна добра. С техничког аспекта заштите, ту не може много тога да се уради, јер се и не ради о старинама, али међу бројним кафићима, има оних који се по нечему ипак издвајају...

– Кафане су траг прошлости, место интимније забаве, са сопственим шармом. Кафеи су приступачнији, демократскији простори. Они су свуда око нас, у њих се улази директно са тротоара. Због промена власника или концепта, тешко их је мапирати као трајна места на карти града, али то не значи да треба да буду остављени на милост и немилост забораву, каже за наш лист Сенка Латиновић.

Празан простор између кафана и ресторана, испунили су кафеи. Ко је имао потребу за таквим местом? Претежно млади људи, премлади за кафану, недовољно имућни за ресторане, а с великом потребом за разменом мишљења и идеја, на једном месту неформалног карактера, месту модерном, новом и другачијем, попут њих самих.

– „Ја сам оно где седим”, могли би да кажу посетиоци кафеа, јер та места бирамо по личним афинитетима, имовинском стању, а често и по близини пребивалишта. Социолог Реј Олденбург наводи да је постојање „трећих места”, као места између посла и дома, нужно у нашим животима и наводи примере енглеских пабова, француских бистроа, бечких кафеа, истиче наша саговорница.

Она додаје да се кафићи у Београду појављују средином осамдесетих година прошлог века. Развијају се из пицерија и преузимају улогу места целодневне социјалне интеракције. Данас их у Београду има више од 2.000. Сенка Латиновић их класификује на кафиће који чувају сећање на култне догађаје, дела или личности – „Корчагин”, „Балкански шпијун”, „Ламартин”, „Буена виста”, „Нушић”, „Петроград”… Потом на кафиће који су удахнули нови живот неким објектима – „Блазнавац”, „Moњумент”, „Црвени петао”, „Цветић”, „Кочије”… Трећа група су кафеи као места културне размене – „Вентил”, „Кафе-галерија Прича”, и најзад, култни кафићи без додатне функције осим угоститељске – „Централа”, „Клуб светских путника”...

– „Корчагин” није кафић већ кафана али евоцира дух бивше државе. Ту су бисте Тита, српови и чекићи, петокраке, заставе и грбови. Овде се наручује пасуљ „Алија Сиротановић”, „Партизанска проја”, коленице „Игмански марш” и „Непријатељска гибаница”. Ова кафана упире прстом у сваког од нас, као да нас пита: „А где је твој делић одговорности у свему овоме?”, сматра Сенка Латиновић.

Од кафића који су ревитализацијом удахнули нови живот важним објектима, она помиње „Блазнавац” – заштићен у оквиру целине Стари град, препознатљив по муралу Марка Вилкинсона и Николе Величког, и столовима у виду шиваћих машина...

– Кућа у Кнегиње Љубице  изграђена је 1886. као свадбени поклон Живојина Блазнавца ћерки Јулки. Живојин Блазнавац, рођак генерала Миливоја Блазнавца, био је управник града од 1879. до 1887. Место је било састајалиште елите тог доба, Јована Дучића, Слободана Јовановића, Николе Пашића – каже Сенка Латиновић и додаје да је нови власник одлучио да као заштитни знак искористи Миливоја Блазнавца, познатијег брата који је био војник, политичар, касније и министар одбране.

Име кафића „Moњумент”, како објашњава, потиче од споменика Милошев хамам који се налази у оквиру кафића. Милошев хамам је сазидан 1838. Срушен је у бомбардовању 1941, а за споменик културе проглашен 1948. Реновиран је 1996. и 2010. Само име кафића упућује на споменичко наслеђе, па је и екстеријер постао тиме нека врста историјске читанке.

Међу кафићима-галеријама издвојио се „Вентил” – простор за андерграунд сцену, концерте и изложбе, а од култних места „Централа” на Дорћолу, чији је власник уметник Срба Траванов, као и Клуб светских путника у подруму једне предратне београдске зграде, коме патину дају драге ситнице и предмети непознатог порекла.

Закључујући причу о томе како третирати кафиће, наша саговорница истиче:

– Бренд најстаријих кафеа, као што су „Флоријан” у Венецији, „Прокоп” у Паризу, „Оријент бар” у Истанбулу, огледа се у трајању и личностима које су ту боравиле и стварале дела која ће мењати свет. Аутентичност, дакле, захтева тест времена, али ако су то већ наша „трећа места”, идентитетска одредишта, требало би више промишљати о њиховој будућности, али и њиховом потенцијалу у садашњем тренутку. Они постоје, јер ми тако хоћемо.