Путин и папа „подесили сатове”

Пре тачно недељу дана, у понедељак, 25. новембра, руски председник Владимир Путин посетио је у Ватикану поглавара Римокатоличке цркве, папу Фрању. Био је то, пре свега, сусрет двојице државника. Путин је, наиме, током свој вођења Русије, директно разговарао и са Фрањиним претходницима, Јованом Павлом Другим и Бенедиктом Шеснаестим.

Све су то били политички сусрети, у којима су разматрани глобални проблеми и тражен прави одговор за њихово решавање. Овај пут, током разговора папе и Путина разматрана су питања могућег учинка две државе (Ватикана и Русије) у смиривању ситуације у Сирији, као и на Блиском истоку уопште.

Када се, наиме, почетком септембра нашироко распредало о могућности бомбардовања положаја сиријске регуларе армије од стране међународних снага (пре свега – САД), непосредно пред почетак самита земаља Г20 у Санкт Петербургу, папа је поручио учесницима да су дужни да пронађу мирно решење за грађанским ратом захваћену земљу. Једна од таквих порука упућена је директно руском председнику Владимиру Путину као позив на заједничко деловање. Како се испоставило, Ватикан и Русија успели су да смире страсти политичара окупљених у руској царској престоници и самит Г20 учине успешним.

Многи тврде да је писмо које је из Ватикана послато учесницима самита Г20, а посебно оно упућено у Кремљ, за Путина било – „дар с неба”. Наиме, геостратешки гледано, ситуација у Сирији, ма колико политички тумачена на безброј начина, за мало је на границу сукоба довела две најмоћније силе на свету, САД и Русију. Свођење целе дилеме у вези са земљом у рату на просту дилему: бомбардовати или не бомбардовати, и кога, што је папа и учинио кроз свој коментар, омогућило је руском председнику да се нађе на страни Ватикана и у одлучујућем тренутку на себе преузме улогу – спасиоца света.

Јер док су на Западу дешавања у Сирији тумачили као још једно „арапско пролеће”, и „талас ратова за ослобођење”, Москва и Ватикан су указивали на опасност од дестабилизације читавог арапског региона. А то би, пре свега, значило нове тешке невоље за све хришћане који живе у овом делу света.

Али вратимо се сусрету у Ватикану. Узимајући у обзир дуготрајну затегнутост између Католичке и Православне цркве (којој Путин припада), јасно је било да разговори двојице великодостојника нису могли да се баве само протоколарним државничким пословима. Била је то, како се изразио Јулиан Ханс, коментатор „Зидојче цајтунга”, нека врста – „подешавања сатова”. Јер, како закључује аутор, „У сфери деловања Путина и папе Фрање, часовници куцају другачије од часовника у осталом делу света”.

Прошлонедељна посета руског шефа државе Ватикану отворила је, међутим, још понека врата. Иза једних од њих свакако се крије и могућност да, у не тако далекој будућности, коначно дође и до директног сусрета врховних поглавара Католичке и Православне цркве.

Ово би свакако био историјски догађај пошто су односи између Ватикана и Московске Патријаршије већ дуже време затегнути. Између осталог и због покушаја Кактоличке цркве да ојача свој утицај у постсовјетским државама, пре свега у деловима Украјине у којем живи католицизму наклоњено већинско становништво, па и, такозвани, унијати.

После свега што се догађало последњих година, а најсвежији пример је злехуда судбина хришћанског становништва у ратом захваћеној Сирији, историјске околности не дају право поглаварима две цркве да међусобне несугласице и даље користе као оправдање за неадекватну помоћ својим верницима угроженим у арапском свету.

Такође, јасно је да први сусрет двојице црквених високодостојника не може да се деси ни у Риму ни у Москви. Потребна је међуигра, јер превише је оних који би такав догађај искористили у пропагандне сврхе, а његов истински значај окренули – наглавце.

Зато су кренуле спекулације о томе које место би за прво – незванично – виђење папе Фрање и патријарха Кирила било најпогодније. Према речима митрополита Илариона, шефа дипломатије Руске Православне цркве, у игри су три локације: Бари, Беч или једна опатија у Мађарској.

Слично размишља и Марко Ансалдо из римске „Републике“, по чијем мишљењу је, за почетак, неопходно одиграти све дипломатске игре и обавити прецизне договоре.

„Дијалог између Католичке и Православне цркве постао је нужност. Никада између наших двеју цркава није било толико неусаглашених питања која је нопходно рашчистити”, изјавио је патријарх Московски и целе Русије Кирил, примајући пре неки дан у аудијенцију Миланског кардинала Анџела Сколу.

„Наша историјска разногласја више немају ону улогу коју су имала у стара времена. Треба се окренути вредностима нашег јединства”, закључио је том приликом патријарх.