Изоловани и нетолерантни

Једна од владајућих хипотеза гласи: велики део гласова  Демократска странка  добија зато што је бирачи не доживљавају као свађалачку странку. Значи ли то да бирачко тело Србије награђује толерантне? Одговор ће бити одречан ако се упореди број гласова демократа Бориса Тадића и радикала Војислава Шешеља.

Толеранција не би требало да буде само тема политиколога и социолога, она би морала да буде и кључна тема политичара јер разумевање и трпљење другачијег мишљења јесу крвоток и нервни систем сваког друштва.

Наталија Мићуновић из Института за филозофију и друштвену теорију каже да ако би људи били само са онима који им се допадају били би са једном или две особе. Упозорење које она даје је и те како важно: "Толеранција је за озбиљно функционисање заједнице низак циљ. Свакако да је неопходно да се толерише другачије, али да би заиста нешто функционисало као заједница за то је потребно много више од толеранције, потребна је активна сарадња."

Проблем је што је, како каже др Жарко Кораћ, нетолеранција природније стање човека. Када се дете учи да поштује тачно одређене норме, учи се и нетолеранцији, да није ни добро ни пожељно понашање које одступа од правила које је оно усвојило.

Ипак, Миодраг Радојевић, истраживач сарадник у Институту за политичке студије, тврди: "Кључни промотер толеранције је породица, али то могу бити и институције. Други пут да се дође до толеранције може бити репресиван. Па тако у Скупштини Србије може да се одреди докле посланици могу ићи у својим говорима".

Радојевић не сумња да ће као и досад политичари та правила да крше јер зна да политичари из појединих странака често користе језик мржње и нетолеранције када мисле да је то пробитачно. "Ипак помакли смо се од 1991–1992. године. Поклопац на лонцу је тренутно поклопљен, али пара може да га отклопи." Он каже да је степен опште културе лидера појединих странака такав да користе јeзик мржње и нетолеранције према супарничким странкама или према мањинским групама. "Тај језик некултуре провејава и кроз поједине медије. Потребно је да се знају одређене норме понашања, али ми као да стално идемо корак напред а два корака назад."

Ширењу нетрпељивости допринеле су и године изолације, каже Наталија Мићуновић. "Некада је изолација циљ, јер желимо да будемо сами у свом свету и онда кажемо да не можемо да толеришемо различито. Ако превише инсистирамо да су разлике велике и да не можемо остварити никакву сарадњу онда долази до конфликта и раздвајања. Та стратегија је употребљена на Косову са обе стране. То је била стратегија Американаца у односу на Индијанце", каже Мићуновићева и причу о изолацији завршава тврдњом: "После изолације имамо то да људи постају нетолерантни. За једну заједницу која је прошла кроз велике неуспехе и понижења нормално је и да има јаке комплексе па има колонијални однос а према странцима се понаша удворички."

Степен трпљења, разумевања и сарадње у друштву повећава договор о стратегији његовог развоја, односно о циљевима и систему вредности које оно жели да оствари. Наталија Мићуновић каже да код нас нема вере у будућност: "Стратешко размишљање настаје из велике контроле над ситуацијом а овде текуће ствари нису прилагођене стратешким циљевима јер није ни јасно шта је стратешки циљ Србије. Немамо никакву озбиљну дискусију са аргументима о томе шта су вредности овог друштва, шта треба да буде стратегија државе, шта можемо да очекујемо за неколико година. Када бисмо све ово имали народ би био разумнији и толерантнији".

Прича се вратила на почетак, на политичке лидере и на питање да ли је већи део политичке елите склон нетолеранцији јер ни у сопственим странкама не дозвољава разлике и неистомишљенике кажњава или искључивањем или одузимањем важних функција.