Лопов за катедром

Све до прошлог уторка нисам знао шта је са Марком Марковићем. Нисмо се видели најмање три године. Пред његов одлазак на одмор, почетком јуна, чули смо се телефоном и договорили да се средином тог месеца сретнемо у башти "Касине".

Канио сам се неколико дана да га потражим у његовом стану на Карабурми, али ми се није дало. Био сам се већ забринуо за Марка, знајући колико је он од речи и увек тачан кад, како рекох, у уторак зазвони мој мобилни телефон. Он ми узбуђеним гласом рече да му се догодило нешто страшно и да обавезно морамо сутра да се видимо, тамо где смо се и договорили.

Сутрадан, пре састанка са Марком, позавршавао сам неке послове у Светогорској улици и онда кренуо Палмотићевом ка Теразијама. У једном тренутку, док сам замишљено ходао тротоаром близу Косовске, из једног улаза излете плавокоси момак, са великом бошчом пребаченом преко рамена, и стушти се низ Палмотићеву. У неколико секунди успео сам да запазим да је онај повећи завежљај био креветски чаршав у који је, вероватно, била стрпана украдена роба из нечијег стана. Фасцинирала ме ова слика лопова из давнашњих времена. Онда се сетих да је, ето, почела овогодишња сезона обијања станова људи који су уживали, одмарајући се на мору, планини или у иностранству.

Марко Марковић, препланулог лица, а унезвереног погледа, чекао ме у башти "Касине". Кад се поздрависмо и изљубисмо, испричах му о демоде лопову из Палмотићеве улице.

– Да, да, почела је сезона крађа из станова. Мени је лопов, док сам био на одмору, однео 30.000 евра. Те паре сам чувао да Дејану буду учешће за кредит. Син је хтео одмах да реши стамбени проблем за већи број чланова породице, па је планирао да купи стан од најмање 90 квадрата – предухитри ме Марко, јер сам се спремао да га упитам шта му се страшно десило кад делује тако изгубљено.

И онда је уследио разговор два пријатеља. Класика. Те како да му се то деси, те зашто није ово урадио, а зашто није оно, да ли је позвао полицију, је ли стан са стварима био осигуран од обијања и крађа.

– То су биле бесане ноћи пред одлазак на одмор. Паре нисам хтео ни по коју цену да држим у банци, па ни у изнајмљеном сефу. Страх ме од банака после свега што нам се догодило. Дејан и Тамара, његова супруга, били су на дужем службеном путу, а нисам имао поверења да другима оставим паре на чување. Има мало ту и страха да људи не сазнају да имам ту уштеђевину. Онда би навалили да ми траже на зајам хиљаду, две, три хиљаде евра, до сутра, прекосутра, највише за месец дана. Шта ће ми та главобоља. Једне ноћи паре сам сакрио у подруму, а сутра их већ склонио иза књига на полици. Наредног дана извукао сам их отуда и завукао међу наслагане старе новине на тераси. Опет нисам могао да се смирим, па сам их сакрио иза радијатора. Сањао сам исте ноћи да сам покраден. У раним јутарњим сатима, дан пре одласка на одмор, ушао сам у купатило и помислио да би најбоље било да их добро заштићене сакријем у водокотлићу. Онда сам се сетио америчких филмова и да лопови најпре ту погледају кад траже скривене паре, оружје, дрогу...

– И, где си их на крају сакрио тако добро да су их лопови нашли? – хтедох да скратим његову причу.

– Испод клозетске шоље. Тамо има једно удубљење које сам сматрао одличним местом за скривање пара. Одшрафио сам шољу, гурнуо тамо евре, вратио је у пређашњи положај и притегао шрафове. Тако сам бар мислио – дубоко уздахну Марко.

– Шта кажеш? И ту је завиривао лопов и однео ти уштеђевину – гледао сам га забезекнуто.

– Да, замисли, и ту је завиривао. Полиција је обавила увиђај. Један од инспектора мисли да је лопов имао рукавице на рукама, али су га болови у стомаку натерали да оде до клозета. Ту је морао да скине рукавице, али се и шоља, која изгледа ипак није била добро причвршћена, изврнула пошто је неспретно сео на њу. Тако су паре у провидној кеси искочиле пред лопова. Инспектори су довели стручњаке који су из купатила узели отиске. Срећом, било их је довољно. Чекам да ми из полиције јаве резултате истраге – климао је Марко главом у неверици да се баш њему тако нешто догодило.

Утом зазвони његов мобилни. Звали су га да хитно дође у полицијску станицу. Инспектори су још рекли да су, изгледа, открили обијача и крадљивца. Марко ме замоли да не одлазим из баште "Касине", јер ће се он брзо вратити. Можда ће имати разлог да плати и ручак у кафани.

Тако и би. Није прошло ни сат времена, ето Марка са развученим осмехом преко лица. Исприча да су лопова тешко открили, јер му је то било први пут, али су прорадиле неке друге везе па је успех био потпун. Нашли су и све паре. Лопов је тридесетогодишњак, нажалост, професор средње школе који није могао да дође до пара на други начин. Новац му је потребан за лечење тешко болесне жене са којом је у браку пет година и у коју је лудо заљубљен. Рекао је полицији да без ње не може да живи и да се зато усудио на такав корак који је за сваку осуду. Информацију да Марко има уштеђевину добио је од колега мог пријатеља.

– Ти рече, чини ми се, да ћеш да му скочиш за гушу, само ако га полиција ухвати. Шта би од тога?

– Рекао сам полицији нека они раде свој посао, ја га нећу тужити. Издвојио сам пет хиљада евра и дао му за прву терапију. Ја ћу се за тај износ већ некако снаћи. Дирнуло ме то да се један професор због велике љубави усудио да оде у криминалце и жртвује свој тешко стечени углед педагога. Све то због љубави! Свака му част – рече Марко Марковић испуњен задовољством што је, макар и на овај начин, учинио добро дело.

Остао сам нем.