ЕПС мора хитно на берзу

ПОЛИТИКИН ПОСЛОВНИ КЛУБ
Србија нема море, нафту и метале и из круга најсиромашнијих у Европи не могу је извући ни производња аутомобила, ни банке које деле кеш кредите, ни ланци супермаркета и бутика стране брендиране робе. Њен бренд – нешто на чему ће градити свој престиж требало би да буду државни стратешки сектори – енергетика, телекомуникације и пољопривреда, уверен је професор др Драган Ђуричин, председник Савеза економиста Србије.

И стога и упозорење, које је изрекао гостујући ове недеље у Политикином пословном клубу: да одлука о приватизацији стратешких државних сектора није само економска, већ пре свега политичка.

– Продаја већинског пакета ЕПС-а, па и Телекома значила би предају. Таква одлука била би сигнал да влада размишља популистички, да гледа како да дође до новца да би што лагодније проживела свој мандат, канибализујући дугорочне зарад краткорочних интереса. Продаја стратешких државних сектора није одрживо решење. Они морају да се увећавају, да постају ефикаснији, инвестиционо активни, да као у свим нормалним земљама постану стожер и политичке сигурности и економског раста. А ако се сада стратешки погреши, бескорисно ће бити на погрешном правцу повлачити и најбоље тактичне потезе.

Шта је, по Вама, прави правац?

Мини програм за заокрет српске економије требало би да се базира на одржању макроекономске стабилности, буџетској и фискалној дисциплини, реинвестирању прихода од приватизације управо у поменуте државне стратешке секторе и изласку тих компанија, али и државних банака и осигуравајућих кућа на берзу и елиминацији партијске својине – партијских кадрова на директорским местима у јавним предузећима. Такође, обавезно је да пресликамо европску институционалну инфраструктуру, уз минимум оригиналности. И да никако масовно не финансирамо изградњу и обнову инфраструктуре ликвидним државним средствима, како ионако презадужена земља не би упала у дужничку кризу.

А шта су највећи проблеми српске економије?

Уз чињеницу да каснимо у достизању развијених европских привреда, да смо тек на 64 одсто бруто домаћег производа из 1989, да је инфлација још висока, да је трговински дефицит од седам милијарди евра забрињавајући и да се дуг од 21 милијарду долара приближава вредности БДП-а, инвестициона кратковидост је, ипак, највећи проблем наше земље.

Како да упркос томе повећамо улагања

– Пошто су друге могућности исцрпљене на сто треба извући најјачу карту – државни стратешки сектор, пре свега енергетику, и пољопривреду и у њих инвестирати. Српска електропривреда је гладна инвестиција, које су гарантовано исплативе. ЕПС сада вреди најмање 20 милијарди евра, што је двоструко више од свих приватизационих прихода у протеклих 17 година, производи струју која свима треба, робу која не може да застари, која се лако транспортује и која ће бити све скупља.

Али како обезбедити тај новац?

Већину прихода од приватизације требало би уложити управо у енергетику. И то би била само иницијална каписла. Други извор је прва јавна понуда или излазак ове компаније на берзу. Електропривреда, Телеком, највеће банке чине по правилу сидра на сваком финансијском тржишту привреда у транзицији.

Али код нас то законски још није решено?

Парадоксално је да ми још немамо процедуру изласка на берзу кроз прву јавну понуду, због чега се наша солидна предузећа припремају за лондонску и друге берзе. А сасвим сигурно би изашла и на нашу да су на њој и главни играчи. Електропривреда би добила нова средства за инвестирање а грађани перфектне вредносне папире који би им донели много већи капитални добитак од камата на депозите у страним банкама.

Ви, дакле, саветујете грађанима да купују акције Електропривреде када то буде могуће?

Апсолутно. То је добра инвестиција. Ту сви добијају.

Држава, међутим, оклева користећи чини се власништво над ЕПС-ом као инструмент краткорочног очувања власти?

Слажем се. Држава користи Електропривреду, али и Телеком као полуге за остваривање макроекономске стабилности. Лицемерно је ниском ценом струје сужавати простор за инвестирање и ефикаснији рад овог система. Али да будем прецизан: сматрам да ЕПС на берзи не треба да понуди више од 50 процената акција. Идеална ситуација је пола државно, пола приватно власништво и златна акција у рукама државе. То не значи одрицање од стратешког партнерства, рецимо са другим електропривредама или испоручиоцима опреме, али по истом принципу 50:50.

Изненађујуће је да се некадашњи члан Марковићеве комисије за приватизацију, потом један од аутора Закона из 97. године, економиста који сада ради у приватним компанијама, толико залаже за јачање државног сектора.

Ја само опомињем да не треба бити једностран и да приватизација није панацеа за све проблеме у привреди. Свака привреда је добро избалансирана структура у којој државни сектор има значајно место. А оно што ми у овом тренутку имамо, што нам пружа највећи простор за инвестирање, где постоје и тржиште, и технологија, и ресурси, и знање, управо је државни сектор. Самоубилачки би било приватизовати га.

Шта урадити са остатком привреде, са фирмама које не могу да се приватизују. Ове недеље, рецимо, опет није било заинтересованих купаца за повелики број "Вискозиних" и "Заставиних" предузећа.

Привреда је ход на две ноге. Ви прво морате створити могућности за инвестирање, па онда повући стечај као други корак, како би људи из предузећа у стечају, ако вреде, пронашли место у онима која су успела да привуку инвестиције. Стечај је онда социјално прихватљив. Ми имамо добар Закон о стечају, али стечај није социјално прихватљив јер отвара ланац несреће за оне којима угасите предузећа и који немају где да се запосле. Постоји један цивилизовани вид стечаја – добровољни одлазак са отпремнином. Међутим, многи ће се освестити када потроше тај новац и ништа не ураде.

Да ли је мања штета социјално неприхватљив стечај или наставак финансирања пропалих предузећа буџетским новцем?

Социјални амортизер не може бити примарна већ само помоћна одлука. Предузећа која су у лошем стању, која се не могу продати треба ликвидирати. Нажалост, то је сурова истина. Предузетништво је један од начина да се реши проблем шта са људима, али предузетништво се не може прописати. Не можете странце ни домаће приватнике натерати да повећају инвестиције и број запослених. Али, понављам, можете урадити нешто у сектору који контролишете а то је државни стратешки сектор.

--------------------------------------------------------------------------

Инвестиције као последње упориште

Национални инвестициони план би требало да буде у функцији остваривања Националне стратегије привредног развоја до 2012. године и отклањања инвестиционе кратковидости: да се усмери на мање већих пројеката – приоритета. Ако се буде расипао доминираће популистичке над реформистичким мерама. А инвестиције су главна реформска мера и то је последње упориште које је у нашим рукама. Уколико потрошимо приходе од приватизације, уколико не прикупимо штедњу становништва и не усмеримо инвестиције на продуктивније гране ми после тога више ништа немамо – немамо шта да продајемо, немамо резерве и остајемо потпуно без иједне развојне полуге, упозорава професор Ђуричин констатујући да је НИП, нажалост, у старту био прилагођен предизборним потребама, мада је истина сада мало ревидиран.

--------------------------------------------------------------------------

Тајкуни у спекулативном балону

 Наше финансијско тржиште, које би требало да буде инфраструктура за прикупљање капитала за финансирање развоја, сведено је на инфраструктуру за завршетак приватизације: још је екстремно плитко, чак  и у повлачењу. Више од 90 одсто финансијске активе налази се у банкама, указује професор Ђуричин.

Али појављују се разни фондови који купују а затим продају акције и на тим трансакцијама зарађују?

То је нормално, али је специфичност нашег тржишта то што су једни од главних играча брокери – инвеститори. Они су на регуларним тржиштима само посредници. Интересантно је да су међу власницима наших брокерских кућа, које инвестирају у хартије од вредности често  и транзициони капиталисти. Било би логичније да они инвестирају у преузете компаније, уместо у акције других предузећа или банака. То  подстиче сумњу на спекулативне балоне на финансијском тржишту. Уместо да инвестирају у индустријски развој, "углују" тржиште.

Има ли начина да се тајкуни натерају или приволе да инвестирају у индустријски развој?

Док буду задовољни профитима које остварују у постојећим пословима и оваквом регулативом, они ће се понашати као до сада. Али када им падне зарада биће принуђени да озбиљније инвестирају. Један од терета који носе нови капиталисти свакако је брокерски менталитет –"купи јефтино, продај скупо". Уколико брже буду прешли на индустријски менталитет понашања, то ће пре доћи и до повећања инвестиција у развој посла. Биће то корисно и за њих и за друштво.