Кина анте портас

Западни Балкан је из угла Брисела и Берлина периферни европски регион, кога је пре свега требало прекомпоновати па онда стабилизовати, без озбиљне намере да се у њега инвестирају значајнији ресурси. Међутим, у геополитици, као и у физици, вакуум не може бити трајно стање и пре или касније динамичке силе настоје да га испуне. Док је наша јавност (више или мање), упозната с мотивима повратка интереса Русије и Турске за Балкан, још постоји мистерија око разлога због којих Кина масовно улаже у инфраструктуру и енергетику у овом делу света. Зашто би једна удаљена сила која је при том у односу на друге светске играче прилично беневолентна, улагала у пруге и аутопутеве на периферији Европе? Да бисмо дали одговор на ово питање, морамо разумети глобалну стратегију Кине, али и актуелну светску економску утакмицу.

У поступку изграђивања себе као аутохтоне суперсиле, Кина је последњих двадесетак година масовно инвестирала у многим деловима света, из врло конкретних разлога. У циљу обезбеђивања довољно енергије, хране и руда за своје унутрашње потребе, Кина је учинила велика улагања у екстракцију и транспорт сировина у централној Азији, Јужној Америци и источној Африци. Док су западни Европљани посматрали Африку као континент који још није ушао у ток историје, како се изразио бивши француски председник Никола Саркози 2007. у Дакару, Кинези су уочили огроман економски потенцијал Африке: 40 одсто светских резерви минерала, 60 одсто још необрађеног пољопривредног терена и армију јефтиних радника који траже посао. Друго службено путовање актуелног кинеског председника Си Ђинпинга била је Танзанија, којој је Кина обезбедила преференцијални кредит од 7,4 милијарде евра само за изградњу једног терминала за претовар робних контејнера. Ако је логично да Кина улаже у регионе богате ресурсима, а сиромашне капиталом, како би обезбедила потребе свог становништва и наставила да функционише као „радионица света”, и даље се поставља питање стратегије најмногољудније земље света према Европи.

Кина посматра централну и источну Европу као потенцијално тржиште за пласирање производа својих стратешких индустрија. Државе у овом делу света не располажу својим високим технологијама, нису конкурентне са произвођачима из Азије, а довољно су развијене да представљају пожељне потрошаче и конзументе квалитетније и јефтиније робе која долази са истока. Централна и источна Европа је од краја 19. века била зона економског утицаја Немачке, тако да ће кинеске инвестиције наилазити континуирано на политичко-административне препреке, али је тренд да се њихов обим временом само повећава. За пласман робе до неког тржишта кључна је инфраструктура, што објашњава због чега су ове инвестиције махом усмерене ка железници и путевима.

Имајући у виду да је најисплативији начин допремања робе из Азије у централну Европу преко топлих мора, па затим Дунавом, Кина је заинтересована да Србија буде стабилна и развијена транзитна земља. С обзиром на то да изградња локалне инфраструктуре погодује државама којима се нуде преференцијални кредити и да истовремено подиже конкурентност домаће привреде, ова глобална утакмица Србији може само да иде у прилог и да представља велику развојну шансу.

Међутим, ово је само прва фаза кинеске економске стратегије. Она се не ограничава на централну Европу која представља само станицу до делова још вреднијег тржишта – западне Европе. Наиме, свесна да неће моћи трајно да заснива конкурентску предност на јефтиној радној снази, Кина је деценијама улагала у високе технологије и истраживања (често копирајући, у првом периоду, туђе патенте), тако да ће ускоро постати у овом домену директан конкурент најразвијенијим европским државама. Док с једне стране представља јефтину радионицу света, с друге стране Кина развија стратешке индустрије које ће бити знатно јефтиније од западних. Ако погледамо мапу пројекта Трансазијске железнице (који се популарно у политици назива „пут гвожђа и свиле“), видећемо да је њен кључни правац Хамбург-Си’ан, што ће допринети даљој глобализацији трговине, али и још оштријој директној конкуренцији Немачке и Кине у трговини индустријским производима.

За Србију је важна још једна чињеница у вези са Кином. С обзиром на то да је немогуће подмиривати потребе милијарду и триста милиона становника кроз конвенционалне изворе енергије, Кина у последње време развија коришћење алтернативних извора. На недавно одржаном самиту земаља централне и југоисточне Европе и Кине у Букурешту, био је присутан и власник једне од највећих компанија за производњу енергије ветра (Ming Yang Power Group). Поред кредитирања модернизације пруге Београд–Будимпешта, то је била прилика да се уговоре послови у вези са одрживим развојем Србије, имајући у виду да Србија оскудева у конвенционалним изворима енергије, јер је угаљ лошег квалитета, а налазишта нафте и гаса занемарљива.

Србији се указују нове развојне шансе у 21. веку, али искључиво од нас зависи да ли ћемо их искористити. Мудром спољном и развојном политиком можемо претворити наш географски положај у благослов а не проклетство, као и надоместити недостатак интересовања за нас у појединим деловима европског континента.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој