Предео сликан тугом

Елегичан, сав у молским тоновима, изванредно снимљен и врсно глумљен, са причом која гледаоца не може баш лако оставити равнодушним – такав је филм „Одумирање“ младог српског редитеља Милоша Пушића.

 Дуготрајан и мукотрпан продуцентски труд се исплатио (продуцент је глумац Бранислав Трифуновић), филм оставља добар утисак, а српска кинематографија је од његове летошње светске премијере у Карловим Варима до данас имала сасвим достојног представника и на многим угледним међународним фестивалима.

 „Одумирање“ је филм рађен према сценарију Душана Спасојевића, аутора истоимене и награђиване драме која се играла у Атељеу 212. И док је у позоришној изведби, највише због (у сценографском смислу) ограничавајућег театарског простора, Спасојевићева драма показивала и понеку ману, она је на великом платну заблистала завидним сјајем.

Ту је и редитељев допринос неспоран. Пушић мајсторски дочарава живот удаљеног планинског села чији житељи полако старе и изумиру негујући истинске и традиционалне вредности, док њихови потомци по сваку цену, чак и по цену продаје очевог гроба, жуде за градским животом макар им он нудио само ход по трњу. Већ остарели сеоски житељи имају чврсту везу и јаке осећаје за простор и земљу са које су поникли и која их, уз сав тежачки рад, несебично храни, а потомци жуде за бољом, бржом, модернијом и светлијом будућношћу.

 И ту негде, између та два осећања и хтења, између два супротна виђења животних вредности, Милош Пушић сензибилно гради филмску драму о генерацијским разликама родитеља и синова, тешком и обавезујућем наслеђу и наследницима који радије бирају живот градских аутсајдера неголи да остану на селу. Редитељ показује разумевање за обе стране ове суштинске животне клацкалице, а уз то и велико поштовање спрам лепоте и живописности планинских пејзажа, којима је наменио важну улогу слике света који полако нестаје.

 За поетски узбудљиве кадрове нестварне лепоте планинског пејзажа (снимано на обронцима Златибора) заслужан је директор фотографије Александар Рамадановић, а за емотивне звуке хармонике и оригиналну музику (народне песме) композитор Дејан Костић Моцарт. У улози сина Јанка који није успео у Београду, али се нада да ће успети у Швајцарској, убедљив је и сигуран Бранислав Трифуновић.

Његову усамљену мајку Милицу, што се залуд нада синовљевом повратку и унуцима, сензибилно глуми Дара Џокић, у улози Јованке је Јасна Ђуричић, Емир Хаџихафисбеговић је Геније геометар, Стамену глуми Милица Јаневски...

 Посебне похвале иду на адресу Бориса Исаковића. Он је лик Страхиње – човека избраздане сељачке душе, који се од туробности живота и породичне несреће брани лажима, измишљеним срећним причама, ведрим духом и оптимизмом који нема ама баш никаквог реалног утемељења за постојање – одиграо из дубине. Из дијафрагме, снажно.

Са комплексним изражајним средствима, а ненаметљиво. Са пуном глумачком зрелошћу (види се то јасно и у „Круговима“) и са истанчаним осећајем за прави однос са филмском камером.

 Милош Пушић је завидно умеће рада са глумцима наговестио још у свом дебитантском делу „Јесен у мојој улици“ (2009), у урбаној драми и самим тим стилски нешто другачијем филму. Са „Одумирањем“ је потврдио да то умеће није тада било само случајност. И у овом свом другом дугометражном играном филму он, осим смиреног приповедачког тона којим постиже максималну ефикасност и осећаја за правовремено појачану градњу свеукупне атмосфере, показује да заједно са глумцима може да постигне суштинску ствар.

У случају филма „Одумирање“ та суштинска ствар је то да је она главна мисао која прожима и људе и пределе, управо то – одумирање. И над тим се вреди замислити.