Којим шором ходаш

Док су се пушке и тенкови увелико охладили од савремених балканских ратова и политичких преврата, духови из прошлости и даље ратују на улицама српске престонице. Краљ Милан је још пре неколико година покорио српске владаре, укључујући и маршала Тита, краљ Александар се изборио са револуцијом, док је кнегиња Љубица недавно и скоро нечујно изгурала Јову Змаја из дела његове улице.

Иако многи тврде да је промена назива улица искључиво српски "рецепт", искуства других посткомунистичких земаља, али и појединих развијених држава, сведоче супротно. Током деведесетих година бројним улицама у Прагу, Варшави, Будимпешти и Москви промењени су називи, док су, насупрот томе, улице широм некадашње Источне Немачке задржале дух комунизма.

Седамнаест година од уједињења Немачке, туриста који обилази унутрашњост некадашње Источне Немачке могао би да помисли да комунисти и даље владају јер најважније улице у већини села носе имена Розе Луксембург, Ернста Телмана, бившег шефа партије, а честе су и Улице пријатељства, посвећене савезништву Совјетског Савеза и Источне Немачке. Падом Берлинског зида, брисање комунистичких имена са главних улица и тргова догодило се само у градовима, док су активисти за људска права, који су 1953. године погинули у побуни против репресије, успели су да добију само 16 улица у целој Немачкој.

Да преименовање улица из политичких разлога није само балкански рецепт сведочи и пример из САД из прве половине прошлог века. Наиме, Хамбург авенија у Бруклину у Њујорку преименована је у Вилсон авенију чим су САД ушле у Први светски рат против Немачке.

Промене политичких режима често бивају узрок распрострањених промена назива улица. Тако су 1980. године, када је Зимбабве добио независност, многе улице са именима из времена британског колонијализма добиле имена по зимбабвеанским националним вођама.

Међутим, према речима Јована Ћирилова, драматурга и некадашњег председника Комисије за споменике и имена улица, у свету смо јединствени по начину како мењамо улице.

– Свака мања или већа политичка промена у нашој земљи представља довољан разлог за преименовање појединих улица, а будући да се безмало сваке деценије код нас дешавају неки политички потреси и промене назива улица су честе. У озбиљним државама, попут Француске и Велике Британије, промена назива улица представља "изузетак изузетка". Чак је и Русија, после пада комунизма, пронашла много боље решење од нашег. Наиме, једним законом, који важи за целу државу, Руси су вратили све називе улица из времена царске Русије, док је свака улица која је први пут добила име у комунистичком периоду задржала тај назив. Тако су Руси једним потезом и по једном критеријуму решили тај проблем, а не као код нас, где се преименовање улице одвија у неколико наврата – каже Ћирилов, којем су Београђани годинама пребацивали што је почетком деведесетих година Улици маршала Тита дао назив Српских владара, а није вратио старо име Краља Милана.

Према његовим речима, тада се инсистирало на скидању Титовог имена, али не и на враћању старог имена. Због тога је, каже Ћирилов, он намерно смислио неспретно име, знајући да ће доћи време кад ће моћи да буде враћено традиционално име које је улица имала од 1888. до 1949. године.

– Међутим, код нас се овакве промене често раде на пречац, а при том не би требало по сваку цену враћати старо име неке улице. Управо то се скоро догодило када је елитном делу Змај-Јовине враћено име Кнегиње Љубице, што је изазвало револт многих. Не само што је таксистима тешко да се снађу, већ су сви навикли на то име и емотивно су се везали – каже Ћирилов.

Део Змај-Јовине, однедавно Улица кнегиње Љубице, према свему судећи, могла би да  доживи судбину Шесте авеније у Њујорку, којој се ново име није "примило" међу Њујорчанима. Наиме, градске власти су 1945. године Шесту авенију назвали Авенија Америка, али се име није никада запатило у народу, тако да су ова два назива сада равноправно у употреби. Сличну судбину доживела је Седма авенија на Менхетну, чије друго име је Модна авенија, а на уличним таблама и путоказима су оба имена.

Иако промена имена улица често изазове бурне полемике, Бранислав Белић, председник Градске комисија за споменике и имена улица, каже да су у Београду све промене извршене на предлоге грађана, односно групе грађана, месних заједница и појединих институција.

– Већина улица које су добиле ново име су оне које су досад имале обезличена имена, као што су Преток нова, Слатина нова, као и оне које су се одређивале описним називом према положају у односу на друге улице. Уверавам све да није у питању промена историје јер свако има неку своју жељу и није лако Комисији да усагласи све захтеве. На пример, у Сремчици смо желели да обележимо нека места са Косова и Метохије, али грађани нису желели па су дали своје предлоге. Део њих је усвојен  – објашњава Бранислав Белић, председник ове комисије и додаје да за промену улица постоји дуга процедура.

Кад иницијативу проучи стручни део комисије, предложени назив прихвата Градска комисија, а после сагласности Министарства за државну управу и локалну самоуправу, коначну одлуку усваја Скупштина града.

Ипак, у српској престоници је преименовање Булевара Авноја у Булевар Зорана Ђинђића постало права дневнополитичка тема. Од филозофирања о историји, партизанима и четницима, потом о улози Авноја и да ли сваки од седам секретара СКОЈ-а баш мора да има улицу у Београду у јавности се стигло до процењивања и често прљања лика и дела убијеног премијера. Противници овог преименовања наводили су да још није прошло довољно година од Ђинђићеве смрти, као и то да се он на седници Скупштине града 1997. године изјаснио против преименовања улица у Новом Београду.

Према речима Јована Ћирилова, то преименовање уопште не заслужује већу расправу.

– Због сећања на Зорана Ђинђића и на све што је урадио уопште не бих улазио у расправу о промени имена тог булевара. Сваки коментар би бацио сенку на Зорана Ђинђића – каже Ћирилов.

Иначе, слична расправа је избила и у Хрватској кад су поједини чланови СДП-а захтевали да се Ивици Рачану ода почаст давањем улице. Међутим, његова породица је саопштила да у овом тренутку не сматрају да на тај начин треба чувати успомену на Ивицу Рачана.

Међутим, док се на нашим просторима и даље води расправа колико година после смрти неко може да добије улицу са својим именом, светски богаташи су све заинтересованији да поједине улице носе њихова имена за живота. Тако се Доналд Трамп, некрунисани цар некретнина, бори да се Океански пут у Калифорнији преименује у Трампов национални пут, јер ова саобраћајница води до Трамповог националног голф-клуба, вредног 250 милиона долара.

Да и у свету дневна политика може да се умеша у одлуке о именима улица сведочи недавни пример у Сан Франциску. Наиме, у медијима се повела дебата да ли би требало Бушову улицу преименовати јер поједини туристи сматрају да је та улица названа по актуелном председнику или бар његовом оцу, док је Сан Франциско већински против актуелне администрације.

Ипак, расправе о именима улица у нашој чаршији имају другачију "боју" и постаће вечита тема у свакодневним озбиљним и неозбиљним дискусијама, будући да у Београду постоји више од 200 "улица-дупликата" и око 650 безимених улица. Осим тога, у Сремчици су многе улице добиле име по породицама оснивача овог насеља попут Петровића, Јовановића и Зарића, тако да неће бити чудно ако се неки Ђорђевић досети и почне јавни протест због тога што мора да живи у улици свог комшије Гајића.
Ненад Радичевић

--------------------------------------------------------------------------

Ратници против маслачака

Нови Сад – Министарство за државну управу и самоуправу у Влади Републике Србије одбило је да се сагласи са одлуком Комисије за називе делова насељених места и јавних служби Скупштине  Новог Сада, донетој 30.  марта ове године, да се улици Нова 108 у градском насељу Ветерник додели назив Улица Младена Братића, а Улици клиса 5 назив Улица Вељка Миланковића. Обе одлуке усвојио је новосадски парламент без расправе, на седници одржаној још трећег априла, али с обзиром на то да је у међувремену функционисала такозвана техничка републичка влада,  захтевом овдашње опозиције у градској скупштини да се  поништи та одлука,  која је већ дуже време оптерећивала новосадску политичку сцену, позабавило се тек ново министарство, односно актуелни ресорни министар Милан Марковић.

Ова одлука странака на власти, предвођених Српском радикалном странком, толико је разбуктала страсти на политичкој сцени Новог Сада да се огласила и родбина једног од предложених (Вељка Миланковића) тражећи да се прекине расправа о њему ,,јер Вељку то и не треба, пошто је још за живота подигао себи споменик".

Подсетимо, генерал бивше ЈНА  Младен Братић, командант Новосадског корпуса, погинуо је у борбама око Вуковара 1991. године под околностима које тада нису саопштене (у јавности се помиње да се то догодило док је предводио тенковску јединицу). Вељко Миланковић био је командант паравојне јединице ,,Вукови са Вучјака′′, а погинуо је борбама у Книнској крајини 1993. године.

,,Не улазећи у детаље биографија и личне карактеристике особа по којима су наведене улице, одлуком Скупштине Новог Сада, добиле нове називе, али имајући у виду последице акција и операција у којима су учествовали, од министра смо затражили да не да сагласност на одлуку градског парламента из више разлога", каже одборник Александар Радоњић из Г17 плус, партије која се заједно са Демократском странком, Лигом социјалдемократа Војводине, Српским покретом обнове и групом грађана ,,За бољи Петроварадин" обратила надлежном министарству.

Представници ових странака кажу да је одлука, пре свега, супротна предлозима који су дали грађани који живе у тим улицама, а које, како истичу, надлежна градска комисија није ,,узела у разматрање". Станари Улице клиса 5, на пример, доставили су три предлога: Диогенова улица, Улица маслачака и Улица добре наде.

,,Уместо тога, добили су назив улице по команданту паравојне формације. Демократија у којој грађани не могу да утичу чак ни на назив улице у којој живе једноставно није демократија", указује Радоњић.
С. Живковић