Тест није темељ школе

У нашој просвети се отаљало са реформом мале матуре, што је само симптом да се отаљава цела реформа школства. Изјаве министра Јовановића показују да се све ради наопако и такав однос пролази без било какве озбиљније јавне критике. Као да ни нама није стало, гледамо да се снађемо у систему оваквом какав је, исто као што и министарство покушава да се снађе.

Идеја да постоји неколико завршних тестова како би се покрило основно знање ученика из неколико предмета није нова. Након критике родитеља и наставника,одлучено је да се направи овај накарадни трећи тест општег знања који покрива све те предмете (одустало се од теста по областима), што значи да по предмету ученик добија око један бод. Дакле, нити је било конструктивне дебате, нити се истрајало с реформом. Реформа нема смисла ако не спроведете скоро ништа од онога што сте наумили, па се задовољите неким формалним минимумом да би се стекао утисак да се нешто мења. Наравно, питање је и какав треба да буде значај тог теста и која је његова улога у провери знања ако се само за тест ученици спремају пуно унапред и бубају задатке.

Питање тог трећег теста је и даље само површинско. Председница Националног просветног савета Десанка Радуновић изјавила је прошле недеље да ти завршни тестови постоје, између осталог, јер се у школама често поклањају оцене и превелики број ученика је добио Вукове дипломе. Слажем се да су критеријуми опали. Међутим, тестови немају везе са системским проблемом неједнаког квалитета школа по Србији. На тим тестовима се иначе доста преписује, они носе мање бодова од успеха у школи и пре свега никако не могу да надокнаде све протекле године. Позивати се на тест који траје неколико дана као некакав коректор у неједнаком школству Србије јесте просто крпљење рупа као што се крпе већ лоши друмови.

Министар Јовановић је истог дана (у „Утиску недеље“) изјавио да ће се просветари припремати за ПИСАтест. То је опет наопак приступ. ПИСА тест није главни аршин за усмеравање целог националног система, већ провера практичне употребе знања из плана и програма. Наравно, испоставило се да смо сада поново испод просека по резултатима ПИСАтеста. Треба посматрати овај резултат као прост дијаграм проблема у самом систему – начину на који се предаје или самом програму. Није циљ да се добро прође на ПИСА тесту, већ да наш добар резултат одсликава напредак нашег школства. Успех на тесту био би само нуспроизвод наше марљиве реформе која постоји у свакодневици ученика.

Такође, мислим да нисмо дужни да слушамо како је министар недавно дошао на функцију јер је Обрадовић напрасно морао да оде, па је Јовановић мало неспреман и треба му времена да се прилагоди. Такви изговори изврћу слику да се министар још жртвовао прихвативши одговорност која му по вокацији није ни била приоритет у каријери. На крају, сви министри показују да су пуки чиновници.

Тест треба да буде само провера знања да би ученик и учитељ видели како је прошао минули рад. Не учи се за тест, нити се програм прилагођава тесту. Та дебата се води и у САД јер је пуно школа усредсређено на тестове, често сведене на заокруживање одговора, и зато је опао ниво у образовном систему јер се буба. Тестови изазивају стрес који деци у тим годинама није потребан, а то би требало да буде први аларм министарству да се не ради како треба. Наравно да ми нисмо финансијски Финска (која има блажи однос према тестовима), али ако постоји једна област где је могуће урадити озбиљне реформе без астрономских финансија, то је просвета – Куба је мало иза Финске. Међутим, Куби је просвета приоритет, док Србија годинама има селекцију бледих министара без визије који су постављени чисто да место не остане упражњено. Политичари би да се баве високом политиком, а нико конкретним радом за бољитак друштва. Такав однос и слабо издвајање из буџета су се одразили и на квалитет образовног кадра.

Иако оцењивање, тестирање и доказивање морају да постоје, то не мора да буде темељ система. Темељ система нису папири, већ људи, није такмичење, већ заједница у којој предавач има кључну одговорност. Систем је ту да помогне, да постави смернице и да бар не отежава тај узбудљиви процес одрастања. Ми и даље приступамо свему са логиком како да скарабуџимо нешто да бар изгледа да смо нешто радили.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк