Енглеска господа и индијанска принцеза

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Од Вашингтона до Џејмстауна стиже се за нешто мање од три сата не пребрзе вожње аутопутем. Растојање је 270 километара, а застоја није било. Сателитски навигатор, мало чудо технологије, прецизно ме је довео је паркиралишта испред Центра за посетиоце, које овде има сваки национални парк. Унутра је професионално срдачно и према туристима веома љубазно особље.

Ко је стрпљив може прво да разгледа изложбу са детаљном историјом места, али већина жури да изађе на друга врата и упути се тамо због чега је, уосталом, и дошла.

То „тамо”, око 200 метара даље, јесте – родно место Америке. Џејмстаун није град, већ невелико археолошко налазиште, локација где су се 14. маја 1607. искрцали први енглески колонисти Новог света и ту основали прво стално насеље, чиме ће, несвесни додуше своје улоге, променити историју човечанства.

Годину дана раније, краљ Џејмс Први, дао је повељу групи предузетника, акционарима „Вирџинија компаније”, да оснују колонију у региону залива Чесепик у Северној Америци. Компанија финансира експедицију од три брода са 104 путника, надајући се да ће они на новом континенту брзо наћи злато и сребро којима ће се овај подухват исплатити.

Данашњи туристички ходочасници Џејмстауна прво се срећу са каменим обелиском постављеним 1907 (који је масонски симбол каквих је мноштво широм Америке), на којем је табла са текстом: „Џејмстаун прва стална колонија енглеског народа, родно место Вирџиније и Сједињених Држава, 13. мај 1607.”

Поред обелиска ту је и невелика црква из 17. века, и делимична реплика некадашње ограде логора првих колониста, која због утицаја сунца и кише изгледа аутентично.

На путу до места некадашњег насеља пролази се и поред бронзане статуе индијанске принцезе Покахонтас у природној величини, а на месту искрцавања је и на високом постаменту статуа капетана Џона Смита загледаног према океану, испод чијег имена стоји само „гувернер Вирџиније 1608”. Да не заборавим и енглеску заставу која се вијори на високом јарболу.

Археолошки радови су још у току, о чему сведочи једна омеђена локација. Оно што још може да се туристички истражује јесте реплика конструкције куће од дрвених притки и серија гвоздених крстова на местима где су ископани костури првих колониста који у Новом свету нису поживели дуго.

Највећи доживљај овде је замишљати како су се осећали путници три брода, изнурени четворомесечним путовањем преко немирног Атлантика у невеликим дрвеним једрењацима, кад су коначно стигли до чврстог тла. Сигурно им се, са бујним зеленилом и обиљем воде, ново копно учинио као башта божија.

Оно што међутим нису очекивали, то је да су стигли на земљу која је већ имала домаћине. Упознали су их брзо: припаднике домородачког (индијанског) племена Поватан, који су их у почетку гледали мирољубиво и свакако радознало, колонисти су одмах прогласили за „дивљаке”.

Реку којом су допловили од улаза у залив Чесепик крстили су по свом краљу, као и свој логор, а цело приобаље Северне Америке северно од Флориде већ је било означено као Вирџинија, по „девичанској краљици” Елизабети Првој, која је после 44-годишњег краљевања преминула четири године раније.

Колонистичка експедиција била је шаролика: поред заповедника брода и 5 капетана, у њој је било и 29 „џентлмена”, један свештеник, шест тесара, ковач, кројач и берберин, три зидара, 15 физичких радника, четири момка у тинејџерским годинама... И ниједна жена.

Сви они су брзо открили да је рај у који су стигли у ствари замаскирани пакао. Место које су одабрали за логор требало је да их штити и од погледа патролних бродова Шпаније, тадашње доминанте поморске силе која је претендовала на цео новооткривени континент. Али оно што је добро било у том погледу, било је лоше у сваком другом.

Нигде није било ни злата ни сребра, а брзо ће им понестати и хране. Команду над логором преузима капетан Џон Смит, 27-годишњи авантуриста ниског стаса (главни заповедник експедиције се са два брода и 40 морнара већ после неколико месеци врати у Енглеску да поднесе рапорт), који почетком 1608. са „комшијама” Индијанцима успоставља трговину: даје им шарене енглеске ђинђуве и понеки предмет од метала (по неким верзијама и оружје) у замену за кукуруз, месо дивљачи и рибу из њиховог улова.

Поватани и њихов истоимени поглавица мењају, међутим, свој став према придошлицама после приспећа нових бродова са новим колонистима који освајају њихову земљу да би се ширили.

Према једном запису капетана Смита (у чију аутентичност историчари сумњају), он замало није убијен приликом једне посете поглавици Поватану, али га је од смрти спасила поглавичина љубимица, 12-годишња ћерка и принцеза по имену Покахонтас.

Кад се Смит вратио у Енглеску 1609, у Џејмстауну наступа период велике суше и велике глади. Да би преживели, колонисти су јели све што им дође под руке, клали и коње, а према недавним открићима кували и делове преминулих...

У Џејмстауну је у новембру 1609. било око 300 колониста, а пролеће је дочекало само њих 60, који су почели припреме за повратак, али их је од тога одвратио новоприспели конвој са храном – и новим колонистима.

Међу страдалницима су били и „џентлмени”, енглеска господа, који су, неспособни за физички рад, били само терет.

Много тога у вези са Џејмстауном упаковано је у романтичну митологију, али гробови – и костури у оближњем археолошком музеју – откривају сурове реалности рађања будућих Сједињених Америчких Држава. 

Уместо злата и сребра, смисао остајања у Новом свету дала је једна биљка – дуван. „Дивљаци” су га користили у својим церемонијалима и медицини, али је он за прве колонисте брзо постао „браон злато”: испоставило се да је клима Вирџиније идеална за његов раст и дувански извоз ће оне најпредузимљивије релативно брзо учинити богатим.

Уз дуван ће, у годинама које су уследиле, Америка добити још једну посебност: пошто је његово узгајање тражило много радних руку, тај проблем је решен робовском радном снагом допреманом из Африке, што је тамна страна америчке историје и посебна, компликована прича.

Један од најзаслужнијих за успостављање и ширење дуванских плантажа био је џентлмен по имену Џон Ролф, приспео у трећем конвоју који је „Вирџинија компанија” отпремила у Џорџтаун. Али у историји Џејмстауна – и Америке – помиње се и због тога што се усред рата са Поватанима венчао са принцезом Покахонтас (која у међувремену на превару отета од оца, држана као заробљеник, прекрштена у протестанску веру и добила ново име – Ребека).

Тај брак искоришћен је у пропагандне сврхе, као симбол „хармоније” колониста и „дивљака”. Да би мотивисала ново досељавање, „Вирџинија компанија” је организовала долазак Џона Ралфа, његове индијанске супруге и њиховог једногодишњег сина у Лондон, где су стигли 1616.

Покахонтас је тамо била сензација: у одежди типичне енглеске „леди”, са шеширом била је и гошћа на двору, али се брзо разболела од неке европске болести на коју њен организам није био отпоран и преминула. Имала је само 22 године и сахрањена је у Енглеској.

Када је у марту 1622, у нападу Поватан Индијанаца убијена четвртина становника Џејмстауна, краљу Џејмсу је то био повод да перманентно несолвентној „Вирџинија компанији” одузме повељу и Џејмстаун прогласи Краљевском колонијом Вирџиније. Остало је позната историја.