Тријумф Сорентинове „Велике лепоте“

Берлин- Када се у самом финалу вечери, на сцени берлинског здања Фестшпиле појавила Андрула Василиу, европска повереница за културу, колега поред мене је полугласно прокоментарисао: „Ево сада и мало политике“.

Сви су у гледалишту очекивали пригодан говор „о лепоти и важности културне различитости у уједињеној Европи“, чега и јесте и било у првих неколико реченица, али нико сем сценариста двочасовног шоуа годишњих додела награда ЕФА и евентуално председника Вима Вендерса, није знао шта ће заправо уследити.

А уследило је: Андрула Василиу одевена елегантно и „холивудскије“ од многих глумица које су се синоћ појавиле на берлинској сцени, отворила је ону најважнију коверту и прочитала име добитника награде Европске филмске академије за најбољи европски филм 2013. Када се из њених уста чуло „Велика лепота“ Паола Сорентина, у дворани је на тренутак завладао мук, чланови екипе филма међусобно су се збуњено погледивали, глумцу Тонију Сервилу који је своју већ освојену статуу ЕФА држао у крилу била су од изненађења отворена уста. Тек после тих неколико немих секунди, који су се чинили као права вечност, зачуо се аплауз. Више куртоазно гласан него громогласан. Очигледно је да део чланова Европске академије, тог великог гласачког тела, проглашење „Велике лепоте“ за најбољи филм није дочекао са претераним одушевљењем. Иако је Сорентинов филм италијанско-француске производње, па су тиме подмирене амбиције продуцената обе земље, ипак је део гласачке машинерије више волео да на сцени као лауреата главне награде види Абделатифа Кешиша, редитеља филма „Живот Адел: Поглавље 1. и 2.“ , а испоставило се да је Кешиш један од највећих синоћних губитника.

Главни добитник је Паоло Сорентино иако у свом личном и у тријумфу свог филма није присуствовао. Био је (не)оправдано одсутан, у жирију је у Маракешу. Препричаће му да је добио громке аплаузе када су га прогласили за најбољег европског редитеља 2013., да су Тонија Сервила испратили овацијама за освојену статуету ЕФА у категорији Најбољи европски глумац и да је са одобравањем испраћена додела награде за најбољу монтажу Кристијану Траволиолију. Препричаће му и како су чланови његове екипе и продуценти филма (примили иначе награде уместо њега) били на самом крају збуњени, јер нису очекивали да ће се после три већ освојена „европска оскара“ његово име и назив његовог филма чути у Берлину и по четврти пут.

Иначе, „Велика лепота“ био је један од главних фаворита за награде на овогодишњем Канском фестивалу на којем је тријумфовао Абделатиф Кешиш. Није писано правило, али је најчешће уобичајено да се Кански победник, уколико је реч о европском филму, касније у децембру појави и као главни лауреат награда Европске академије за филм што се сада није десило. Већина од нешто више од 2.800 чланова ЕФА својим гласовима ипак је дала предност „Великој лепоти“ , филму који је у Кану изазвао усхићење али и јасну поделу на за и на против ове фелинијевско-постмодернистичке комдије. Са верним глумцем Тонијем Сервилом (награду ЕФА освојио је и за улогу у Сорентиновом филму „Ил диво“) у главној улози и верним сниматељем Луком Бигацијем као снажним стубом овог пиранделовски комичног портрета Рима и галерије ликова који у вечном граду, том оличењу лепоте, живе своје испразне животе, Сорентино је на свој начин понудио својеврсни, 21. веку прилагођени, наставак Фелинијевих филмова „Осам и по“ па и „Долче вита“. Показало се да му се то исплатило.

Што се осталих „европских оскара“ тиче, ствари стоје овако. Награду ЕФА за најбољи сценарио примио је француски редитељ Франсоа Озон за филм „У кући“, који је адаптација истоименог позоришног комада шпанског драмског писца Хуана Мајрорге. За најбољу глумицу проглашена је Белгијанка (Фламанка) Верли Батенс, освојивши ЕФА за улогу Елизе, певачице и мајке која је изгубила дете, у високоемотивном филму „Прекинут круг“ Феликса ван Гренингена (виђен недавно и на Фестивалу ауторског филма). Најбоља европска комедија је „Љубав је све“ данске редитељке Сузане Бир, што је одлука која није претерано одушевила, јер су у овој категорији међу номинованима били и много духовитији, чак и провокативнији филмови попут „Случајни љубавници“ Педра Алмодовара и „Свештеникова деца“ Винка Брешана. Брешан је остао без ЕФА награде, али је већ сама чињеница да је освојио номинацију изузетно велика ствар и за хрватску кинематографију, па и за кинематографију Србије која је копродуцентски учествовала у производњи његовог филма.

Европско откриће године, награда за најбољи дебитантски филм, са великим покрићем отишла је у руке младом немачком редитељу и сценаристиЈану Олеу Герштеру за изузетан црно-бели комичан филм „О дечко!“ који није само прича о сазревању и проналажењу себе и у љубави и у професији, већ и виспрено скенирање немачког друштва после уједињења. Герштеров „О дечко!“, од светске премијере на прошлогодишњем Берлинском фестивалу, имао је непрестани и фестивалски и биоскопски живот, баш као и читав серијал освојених награда широм света.

ЕФА за најбољи документарни филм уручена је Џошуи Опенхајмеру (рођени Американац који живи и ствара у Данској), филмском ђаку нашег Душана Макавејева, за вансеријски ангажовани, потресан, комплексан и опомињући филм „Чин убиства“. Опенхајмеров документарац није само портрет ратног злочинца Анвара Конге, већ и портрет индонежанског друштва огрезлог у корупцију и криминал, у којем злочинци имају равноправан третман у политичком животу земље. Џошуа Опенхајмер је са овим филмом одушевио и Београђане, као гост фестивала Белдокс.

Међу уручиоцима награда била је и косовска глумица Арта Доброши, која је отворивши коверту прогласила добитника награде ЕФА за најбољи анимирани филм и то израелског аутора Арија Фолмана „Конгрес“, који је ове године био приказан и на фестивалима у Србији.

Награда Еуримажа припала је румунској продуценткињи Ади Соломон, а награда публике, која је гласала путем Интернета, португалско-франуском редитељу Рубену Алвесу за филм „Златни кавез“. Вим Вендерс је одржао поетичан и подужи говор уручивши награду ЕФА за животно дело Катрин Денев, док је Педро Алмодовар у својој захвалници за награду ЕФА за европски допринос светском филму, опоменуо Европу за стварање неповољне климе за филмске уметнике и ствараоце. И иначе, на додели „европских оскара“ за разлику од оне на додели америчких није уобичајено захваљивање мами, тати, баби, деди. Иако је Европа уједињена, ретко ко, осим евентуално Француза па и Немаца, пропусти прилику да успут не помене име своје земље и не каже нешто ангажовано (рецимо, попут глумице Верли Батенс о односу Валонаца и Фламанаца у Белгији). Шарена је Европа и није лако у њој све ускладити нити је могуће тако лако постићи да сви у њој мисле исто.

Оно што се дешавало после свечане годишње церемоније доделе „европских оскара“ заслужује посебно поглавље, које би се могло назвати „Како су Шпанци преотели европски шоу“. На раскошно организованом слављу у вишеструко повезаним дворанама берлинског хотела „Конкорд“, из једног дела се заорила песма у пратњи пљеска длановима и звуке игре по столовима. Неописива гужва. Сви су се сјатили да присуствују несвакидашњем догађају. То је Педро Алмодовар са својим глумцима Ангелом Молином, Хавијером Камаром, Раулом Алеваром, Роси де Палмом, али и колегом Паблом Бергером и његовим глумцима, играо и певао изазивајући одушевљење у својим соло плесним деоницама. И трајало је то истим интезитетом све до зоре. Сви други званичници и лауреати били су у потпуној сенци веселе шпанске дружине, која је својим немачким домаћинима (Вендерс је све посматрао по страни, непозван да се прикључи) и остатку евроспке свите, показала шта значи искрено се радовати и славити у кругу своје (шпанске) породице. Незаборавно!