И ниска инфлација – кошта

Вест да су потрошачке цене у Србији у октобру ове године биле само за 2,2 одсто више негу у истом месецу 2012, требало би да годе сваком уху. Додатно умирујуће делује изјава гувернера Народне банке Србије Јоргованке Табаковић да централна банка намерава да инфлацију, која ће на крају ове године бити испод четири одсто, „стабилизује на ниском нивоу, с циљем да она до краја 2016. износи четири одсто.”

Да ли је Народна банка Србије, после вишедеценијске узалудне борбе са инфлацијом, коначно нашла прави лек за ту бољку српске економије?

У то, рекло би се, не верује ни Табаковићева. На недавном Самиту гувернера земаља региона није крила задовољство што ће после прошлогодишњих 12,2 одсто, овогодишња стопа раста потрошачких цена бити испод такозване доње границе циља од 5,5 процената. Али, рекла је, није срећна што је овогодишња ниска инфлација последица смањене тражње, иако је „све што НБС предузима у оквиру своје надлежности усмерено ка повећању запослености, тражње и економског раста”.

Колико год различито гледали и на инфлацију, економисти се у једном слажу – сузбијање главних узрока те бољке код нас, пре свега потрошње преко могућности, тек почиње.

За Милојка Арсића, професора београдског Економског факултета, инфлација није основни друштвени циљ.

– Прави циљ је раст запослености и стандарда грађана – указује Арсић. – Ниска инфлација је средство које омогућава да се он оствари. Али, да ли ће бити остварен зависи и од стопе инвестиција, карактеристика привредног система и друге економске политике. Основни узрок наше инфлације је висока јавна потрошња. Тај проблем смо тек почели да решавамо. Њен овогодишњи пад последица је управо великог пада инвестиција и умереног пада приватне потрошње, а понајвише рецесије у највећем делу привреде.

„Лепо је имати ниску инфлацију, али и она кошта”, примећује Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука. Њен цех се плаћа падом запослености и пропадањем домаће индустрије.

– НБС је постиже и одржавањем валутног курса, али прецењен динар од 2001. иде наруку увозницима и подстиче деформисану потрошњу – каже Ковачевић. – Отуда, у великој мери, и сви наши дефицити, а они који су приморани да извозе са зарађеним девизама тешко покривају све веће домаће трошкове производње.

Умирена инфлација у 2013. погодује успешнијем пословању, каже економиста Милан Р. Ковачевић, консултант за страна улагања. Највише због стабилног динара, опадања куповне моћи, раста извоза и родне године. Ново задуживање у иностранству обећава издашан прилив евра, стабилан курс и одржавање релативно ниске инфлације. Услов је, каже, да не дође до евентуалног предизборног лабављења очекиваних мера, комотније емисије новца зарад покрића дефицита.

– Није спорно да је НБС чешћом купопродајом девиза успела да умири курс динара, али и пословне банке су почеле више да је слушају – указује Милан Р. Ковачевић. – Раст потрошачких цена од четири одсто у наредне три године и није преамбициозан циљ, али и њега треба остварити, подсећајући да су чешће биле године са двоцифреном инфлацијом.

Коме одговара актуелна монетарна политика централне банке?

– Задужена привреда неће се радовати рестриктивној монетарној политици, иако она и обуздава инфлацију, а решавање презадужености и окончање стечаја стратешки су важни за стабилност – сматра наш саговорник. – Задуженима у динарима, који су у мањини, инфлација би помогла да се раздуже. Дужници у страном новцу стрепе од поскупљења евра, а не иде им у прилог ни вероватни раст инфлације у свету. Влада се посебно узда у раст инвестиција, које још опадају, а стране неће навалити, па ће притискати НБС да подстакне кредитирање привреде, док ће њој за очување стабилности бити важније „дренирати” динаре емитовањем хартија од вредности. Биће тешко ризиковати и са смањењем резерви банака.

Инвеститорима би годила и већа стабилност цена од садашње само код продаја у Србији, оцењује Милан Р. Ковачевић. Европска унија је има. Страни улагачи се неће задуживати код нас, јер је кредит прескуп, него у њиховим земљама. Ниједна озбиљнија инвестиција у производњу неће доћи зато што рачуна на домаће тржиште, већ само ако може бити конкурентна у свету.

– Неопходно је да смањимо потрошњу, да би се већи део БДП употребио за инвестирање, иако то није довољно за њихов раст. На другој страни, за раст трговине и свих услуга и за смањење незапослености, потребан нам је раст потрошње. Није то једина контрадикција која ће нас пратити у напору да постигнемо одрживи привредни раст, запошљавање и поправљање животног стандарда грађана – указује Милан Р. Ковачевић.