Празник је кад свира дувачки оркестар

Зрењанин – Када градом дефилује дувачки оркестар, онда је то знак да је реч о неком значајном празнику. Грађани стоје у ставу мирно, с поштовањем испрате свираче који им подигну расположење и не померају се док ови не замакну у споредну улицу. Занесена деца прате их имитирајући цео дан њихов маршевски корак. Дувачки оркестар одолева времену дуже од века.

У аналима ове необичне музичке дружине помиње се да је ондашњи Велики Бечкерек још средином 19. века имао више дувачких група, а неспорно је да је овде још 1899. основана филхармонија која је, као једна од најстаријих на Балкану, свирала све до 1960, кад више није могла да издржи конкуренцију разних музичких састава „на струју”. Филхармонија је све време имала и своје дуваче који су често музицирали и самостално и формирали ад хок дикси-бендове. Да се не говори о томе да су дувачки оркестри, са својим обавезним униформама и због израженог ритма, пристајали војскама, полицијама, ватрогасцима. На овом поднебљу, поред границе која је у блиској историји раздвајала два велика царства, дефиловале су разне војске које су имале свој дувачки оркестар.

Бранислав Гагић, диригент и вођа зрењанинских дувача, казује анегдоту о занесеним музичарима, заљубљеницима у посао којим се баве. Догађало се, наиме, да исти човек засвира у оркестрима две или три међусобно супротстављене војске. Тако је на једној смотри дувача на Фрушкој гори музичар препознао колегу кога је заробио у ратном окршају.

– Било ми је стало до трубе, а не до тебе – рекао му је, присећајући се тог догађаја. Трубачи воле инструменте и свирку, па им често није стало до обележја на униформи, као ни на чијој ће страни свирати. Маршеве свирају најрадије у миру.

Бранислав Гагић, професор Музичке школе у Зрењанину, у вођењу оркестра дошао је на место Вендела Тапаија и Кароља Болдижара, који су пре четири деценије васкрсли оркестар који је био на издисају. Гагић је дословно преузео улогу својих претходника, која се не мења, без обзира на промену власти. Сви су они сатима упорно чекали пред вратима градских отаца не би ли обезбедили неку пару за инструменте, за превоз на концерте, за преживљавање.

Нема везе што музичаре прати немаштина, они се сналазе. Старији се посебно одушевљавају када млади заволе свирку, па им угађају. Сад већ покојни кларинетиста Стева Бомбле увек је за путовања спремао изненађења, па је његова супруга за „децу”, како их је звао, слала сендвиче, колаче и слично.

Дувачки оркестар, чији је рад обновљен пре 40 година, сарађује са овдашњом Музичком школом. На обострану корист. Оркестар се подмлађује из ученичких редова, а ђаци у њему виде прилику за незамењиву праксу. Ту имају шансу да брзо изађу пред публику, да свирају кроз град, да наступају по фестивалима. Као и Бранислав Гагић, сви диригенти, па и искусни дувачи, професори су у школи, што је гаранција квалитета музике коју изводе. Србија има дугу традицију у свирању трубе и ту је стекла завидну репутацију, али зрењанински оркестар је европског типа и гаји европску традицију, по томе се издваја и налази се у самом врху наше музике. Одавно се афирмисао у свету и освајао награде у Мађарској, Немачкој и Грчкој.

У Европи се чињеница да у некој средини постоји дувачки оркестар изузетно цени, па и град због тога има посебан статус. За овдашњим оркестром, из места где су свирали, стизале су донације за болнице, за успешна удружења, за помоћ после поплава. Можда је највећи значај зрењанинских дувача у томе што свирају класичну музику, за коју нема граница и коју сви разумеју. Зато је њихов таленат препознат на музичким академијама, на конзерваторијумима и концертима на најпознатијим европским музичким сценама. Дотле су неки домарширали.