Америчка „давилица” за Србе на Косову

Докази који би могли помоћи у расветљавању судбина несталих Срба и других, како се то помало рогобатно каже – „неалбанаца”, као и Албанаца лојалних Србији, могли би се наћи у архиви ОВК. Можда некоме то звучи логично, али вест је да су Албанци који су дуго негирали да постоји документација која би помогла у потрази за несталима током оружаног сукоба 1998. и 1999. године, па и каснијих инцидената, нехотице признали да документација ипак постоји. Наиме, на једном скупу у Скопљу, посвећеном несталима на подручју бивше Југославије, албански представници су поделили књигу у којој су навели злочине над њиховим сународницима извршеним од стране српске полиције и војске, а да би садржај добио на веродостојности, као извор навели су архиву ОВК, за коју су раније тврдили да не постоји. Наравно, уопште неће бити лако доћи до тих докумената, али сада се бар зна да постоји архива у којој би се могли наћи подаци о несталима у јужној покрајини.

Ово је јуче изјавио Вељко Одаловић, председник владине Комисије за нестала лица, на трибини Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији, одржаној у прес центру УНС-а у Београду, а поводом Међународног дана људских права, који се обележава данас.

Одаловић је истакао да би се ти подаци могли наћи и у једној другој архиви, оној коју су водили припадници Кфора у периоду од доласка на Космет у јуну 1999. до краја 2000. године, када су практично били и војна и цивилна власт.

– Зна се да су наилазили на лешеве цивила, немогуће је да нису водили никакве записнике о томе. Обратили смо се команди Кфора, прво су тврдили да немају такву документацију, а затим да је сваки контигент архиву из тог периода вратио у своју земљу. А тада је постојало пет зона одговорности – америчка, британска, француска, италијанска и немачка, у свакој од њих биле су и јединице из других држава. Тражили смо те податке преко амбасада у Београду, али смо добили веома мало информација – објаснио је Одаловић истичући да се у покрајини око 1.750 људи води као нестало, од чега је 529 Срба и „неалбанаца”.

Заменик тужиоца за ратне злочине Миољуб Виторовић рекао је да су, по формалном завршетку рата 10. јуна 1999. године, НАТО и ОВК постигли споразум по којем је албанска паравојска била у обавези да подноси представницима Алијансе извештаје са терена. И тај податак указује да би се информације могле пронаћи у документацији. Још теже од проналаска документације јесте доћи до посмртних остатака несталих, јер је ОВК систематски уништавала лешеве.

– На суђењу „Гњиланској групи”, сведок сарадник објаснио је да су по наређењу команданата ОВК уништавана тела и то касапљењем или спаљивањем. Он је испричао и како су једног човека задавили и оставили леш на улици због чега су у ОВК кажњени, јер нису уклонили тело – објаснио је Виторовић.

Он је навео и један бизаран детаљ овог злочина – жртва је задављена „давилицом”, сајлом која се стеже око врата, а коју су припадници ОВК добили од америчких маринаца стационираних на подручју Гњилана, са којима су у то време размењивали опрему.

Виторовић је разочаран судском одлуком којом су припадници „Гњиланске групе” ослобођени. Оптужница их је теретила за свирепе злочине над Србима непосредно по окончању непријатељстава између СРЈ и НАТО-а 1999. године, поткрепљене изјавама жртава, па и сведока сарадника. Он се запитао да ли смо наивни и у чему је смисао свега тога када тужилаштво Хашког трибунала баш у случају Рамуша Харадинаја не припреми сведока за суђење, када је сведок злочина ОВК који је показао где се налазе тела жртава пронађен обешен у Немачкој, а сада и суд у Београду поред толико доказа доноси ослобађајућу пресуду...  

Професор др Душан Челић, из Удружења породица несталих, показао је допис косовског специјалног тужилаштва у којем је одбачена кривична пријава једне жене из удружења, којој су нестала три члана породице, јер закони Социјалистичке аутономне покрајине Косово и Метохија нису кривично познавали киднаповања. То није тачно, јер је у то време важио Кривични закон СРЈ који је предвиђао кривична дела на основу којих би се могли процесуирати ови случајеви, али то није било спорно ни Еулексу који је овај документ без икакве примедбе доставио жени која је поднела пријаву у покушају да и преко власти у Приштини дође до података о блиским сродницима.