Никад не размишљам о Европи док снимам

Берлин– Шпанска десница није никада опростила домаћој кинематографији што се 2003. гласно и јединствено супротставила рату у Ираку, у којем је Шпанија учествовала под конзервативном владом Хосеа Марије Аснара, а од како смо рекли „не” рату, шпански филм је постао црна овца Народне партије,говорио је још у октобру легендарни Педро Алмодовар, упућујући тада шпанској јавности отворено писмо у којем је критиковао власт за спровођење ригорозног плана за уништење шпанске кинематографије.

Уочи недавне свечане церемоније доделе „европских оскара” у Берлину, агенцијским извештачима који су га сачекивали испред хотела „Конкорд”, између осталог је изјављивао и да је веома тешко прихватити мере штедње које се намећу споља, из Немачке, да су Шпанци потпуно другачији од Немаца и да је Ангела Меркел „Бергманов лик, иако ја волим Бергмана”, да би на самој свечаности, примајући награду Европске академије за филм за европски допринос светском филму, осуо паљбу по шпанској власти због ужасне културне политике и поручио да награду посвећује својим сународницима које је назвао жртвама безосећајне владе. Све сезавршило пријемом на којем су Шпанци „преотели” журку,сатима темпераментно, срчано и емотивно играјући и певајући,предвођени Алмодоваром, бацивши у сенку све остале званице и традиционално суздржане немачке домаћине.

Педро Алмодовар са нашим филмским критичарем Дубравком Лакић (Фото: Аугустин Алмодовар)

У ексклузивном интервјуу за „Политику”,вођеном у хотелу „Конкорд”,тродневном заједничком дому европских филмских стваралаца и чланова Европске академије за филм, Алмодовар је одговорио и на питање зашто је на мети његових октобарских напада посебно био министар финансија Кристобал Монторо.

– Његова је идеја да се повећа ПДВ на биоскопске улазнице,што је довело до затварања многих биоскопских дворана и губитка на стотине радних места. Монторо је остао глув на чињенице да ће у Француској ПДВ на биоскопске улазнице са седам одстоследеће године пасти на пет, да је у Италији реч о 10, а у Немачкој о 11 одсто, док је он код нас то са осам повећао на 21 одсто! Донете мере штедње су накарадне, нису постигле резултат и данас у Шпанији ми већ говоримо о глади. Што се тиче филма, ова година је била најгора у историји.

Због смањења буџета за филм?

И за филм и за културу уопште. Тај буџет се годинама смањује, а за наредну 2014. годину је смањен за још 14 одстоу односу на 2013. У којој је већ био смањен за 22 одсто. Филмска делатност је већ ослабљена кризом и наметима, а сада је додатно срезана и шта друго могу да кажем до да наша конзервативна влада жели да истреби шпански филм.

Заиста мислите да је реч и о освети?

Мислим да јесте, јер сукоб традиционално левичарски оријентисаних филмских аутора Шпаније и данашње десничарске владе траје још од 2003. и рата у Ираку и тада смо зарадили непријатељство данашњих власти.

Како се ви, ваш брат Аугустин и ваша продуцентска кућа сналазите у време кризе?

Ми већ годинама за све моје филмове радимо pre salesуговоре (продаја унапред, прим. аут.) са нашим партнерима и копродуцентима и тако се сналазимо. Од тог новца снимим филм и гурамо даље.

Освојени Оскари, награде ЕФА и фестивалска одличја у томе вам помажу?

Све те награде значе, али нису промениле мој живот нити моју каријеру, јер код мене то тако не иде. Награде су као спортска такмичења. Када их освојиш срећан си, срећни су људи који те окружују и становници земље у којој живиш. Оне су увек згодан повод за велико славље.

Стално се прича да ћете кад-тад снимити филм на енглеском језику?

Ваљда ћу то једном урадити, мада сам стар да мењам језик и културу. Ако се такав филм деси, он ће у сваком случају бити нека моја типична прича коју ће глумци причати на енглеском.

Ви нисте само шпански већ и европски филмски бренд, Европска филмска академија се са вама прави важна, слави вас наградом за „европски допринос светском филму”?

Почаствован сам, али имам у себи нека подељена осећања, јер нисам сигуран да се ја могу сматрати типичним европским аутором. Нисам сигуран да сам добар пример за то. Да будем искрен, ја никада не размишљам о Европи или остатку света док пишем сценарија или снимам своје филмове. Само размишљам о стварима које ме окружују, о томе шта видим, шта ми смета, шта волим а шта мрзим, на шта бих волео да укажем и сви моји филмови јасно рефлектују моје корене. А имам их два. Један је Ла Манча, област у којој сам рођен, а други је Мадрид у којем живим последњих четрдесетак година. Моји филмови то сведоче, а ту је и моја машта.

Не размишљате унапред о гледаоцима ван граница Шпаније?

Не. Некако сам увек боравио и боравим у том свом свету и са својим коренима и гледаоци су то тако прихватили. Често у мојим филмовима има толико локалних ствари, локалних изговора и прича да тек када одем ван земље на неку премијеру или фестивал питам се да ли ће то страна публика разумети. Када сам са „Цветом моје тајне”,који је уз „Волвер” мој „најламанчијански” филм, боравио у Њујорку бринуо сам да ли ће га публика разумети,јер у њему има узречица које би могла да разуме само моја мајка која их је користила. Разумели су и смејали су се, што је био добар знак да Американци ипак нешто знају о мојој земљи и мом континенту. Не желим да кажем да ја представљам моју земљу и европски континент, већ да је у мојим филмовима представљен део моје земље и мог континента.

Можда је баш у томе тајна успеха ваших филмова и вас као аутора, сценаристе, редитеља и продуцента, то што не бежите од својих корена?

Мислим да је за све европске ауторе важно, нарочито за оне младе, да причају своје приче из својих земаља, о својим проблемима или својим радостима. Само ће тако бити препознати у Европи и у остатку света и само ће их тако једног дана назвати и европским аутором.

Како видите будућност европског филма, каква је његова перспектива?

Мислим да свима треба много снаге, јер економска криза која нас је све захватила, изазива много нетолеранције. Велике европске продукцијске куће су у проблему. Међутим, иако звучи парадоксално, криза је изродила многе нове таленте који са изузетно малим буџетом стварају изврсне филмове. Погледајте само пример шпанског црно-белог немог филма „Снежана” Пабла Бергера, који је рађен готово без новца, а шпански је кандидат за „Оскара” и номинован готово у свим категоријама за награде ЕФА.

Ваш филм „Случајни љубавници” освојио је номинацију за награду ЕФА у категорији најбоља европска комедија, али ми се чини да оно о чему говорите у позадини више је за драму него за смех?

У праву сте, то није типична комедија. Ту се само комичним средствима и метафорама сликају шпански проблеми у овом времену рецесије када је четвртина радно способног становништва без посла, нарочито младих људи који сада напуштају земљу. Управо то је страшно и парадоксално. Шпанија је годинама много новца уложила у високо образовање своје омладине, а сада их тера од себе, анулирајући сопствену инвестицију. Ово је и филм о корупцији, берзанским мешетарима, банкротству и још много чему актуелном. Увек се можете смејати реалности, чак и када је реалност тако мрачна као што је сада у Шпанији. То је увек здраво, смејати се мукама. Тако мање боле.