Нетакнута неправда

Пракса страначког запошљавања и непотизам у нашим јавним предузећима одавно одомаћени, успешно су одолевали и преживљавали многе владе, различите политичке програме и идеолошке позиције. Она се наставила и са овом владом. Најчешће се тако ради на локалу, далеко од централа странака и медијске пажње.

Забрана даљег запошљавања, са одређеним изузецима, јесте добар корак, али истовремено и недовољан ако се не сагледа ситуација у свим јавним предузећима на локалу где су многи добили посао, а да га нису заслужили по стручним критеријумима.

У Панчеву, граду где живим, за десет година најмање је удвостручен број људи у јавним предузећима, а то је последица страначког запошљавања. Веза или партијска књижица била је безмало једини критеријум који се уважавао. То је довело до апсурдног стања да нека предузећа, попут ЈКП „Хигијене”, имају 400 запослених, од којих је свега 27 чистача. Сви остали су смештени по канцеларијама. Или ауто-транспарентно предузеће са 500 запослених и недостатком шофера и које је губиташ и поред великих субвенција из локалног буџета. Компаније не испуњавају сврху због којих су основане. Примера има онолико колико је јавних предузећа, али за потребе текста довољно је навести само ова два случаја. Није тако само у Панчеву. Од југа до севера земље, подобни су искористили своје шансе игром случаја имајући неког блиског на функцији у граду или општини или се учлањујући у странке не марећи много за њен програм или сопствени образ.

Због чега влада упорно настоји да замаскира овај проблем тако што неће дирнути у његову суштину који је у томе да људи који су дошли на посао преко везе нису дошли до посла на једини поштен и за цивилизован свет разумљив начин, а то је путем транспарентног конкурса и захваљујући својим квалификацијама и искуству? Колико је људи са сумњивим или лажним дипломама дошло до запослења? Колико је људи дошло до радног места, јер су им родитељи радили или раде на одређеној позицији, па их након пензионисања или познанством са важном особом замени или им се придружи члан породице?

Млади људи који сем свог знања немају другу врсту подршке, а која је, нажалост, потребна у Србији, овом одлуком неће бити охрабрени. Само им је поручено да се, макар, шанса више неће пружати и да оно што је било било је, без могућности опозива и исправљања неправди. Става сам да би у јавним предузећима требало да се запошљавају људи са државних факултета. Сматрам логичним да држава функционисање јавног сектора повери људима које је сама школовала и на тај начин им пружи прилику и омогући им да јој радом врате све што је она у њих уложила. Шта, конкретно, држава мисли да уради са великим бројем студената који ће ускоро дипломирати? Какву је будућност ова земља њима наменила и какву им поруку шаље?

Док се не учини коректан, темељан и храбар увид у проблем јавног сектора, његову гломазност и нефункционалност и спроведу резови и исправи неправда, ни о каквој реформи не можемо говорити. Образована будућност ове земље ће наставити да емигрира, јер неће желети да ради послове за које им дан основне школе није потребан док се други, срећнији, ако не стручно компетентнији, налазе ушушкани на својим радним местима обављајући посао којем нису посвећени и где их нико не позива на одговорност. Кажу, ради политичког и социјалног мира. Да ли је социјални мир еквивалент политичком? И да ли смо мирни?

Социолог