Хуманитарни фондови без контроле

Суд у америчком граду Кливленду прогласио је кривим Џона Доналда Кодија за превару, прање новца и крађу пара које су хумани људи широм САД годинама уплаћивали у непостојећи добротворни фонд, а реч је о више од 100 милиона долара. Коди је још 2002. под другим именом у Тампи на Флориди разгласио да је основао асоцијацију морнаричких ветерана и у име ове фондације прикупљао новац наводно намењен ветеранима из морнарице. Пре три године откривено је да фондација уопште не постоји, Коди је од тада био у бекству све до априла прошле године када је коначно ухваћен, а 16. децембра судија треба да му саопшти на колико дуго ће бити осуђен. За кривична дела која му се стављају на терет прети му казна затвора од најмање десет година.

Преваре у вези са новцем уплаћиваним у хуманитарне сврхе постоје свуда у свету. Први дани децембра у Великој Британији прошли су у знаку афере око пара које су биле намењене у добротворне сврхе, а подељене су као додатак на плате људима на високим положајима у даблинској болници „Central Remedial Clinic”.

Афера око хуманитарних акција нису поштеђени ни наши суседи. У марту ове године, отприлике у време када се Србија ујединила у скупљању новца за операцију мале Тијане Огњановић (која је умрла у хјустонској болници 15. јула не дочекавши трансплантацију срца), у Америци је од леукемије умрла петогодишња Нора Шитум. У Хрваткској је прикупљено готово милион евра како би девојчица која је боловала од леукемије отишла на интервенцију у Филаделфију. Међутим, пре само неколико дана хрватско Министарство финансија утврдило је да је у акцији прикупљања и трошења новца за лечење девојчице из Задра било злоупотреба које указују на постојање кривичног дела.

Ово су само неки од случајева где је доказано или постоји сумња да новац који су од људи добре воље прикупљали разна удружења, фондације или добротворне организације није отишао у праве руке. Овакви примери, нажалост, бацају сумњу на све хуманитарне акције и намећу питање да ли је прикупљање прилога прави начин да се некоме помогне или се тиме само отвара могућност злоупотреба.

Сигурно је да су хуманитарне акције преко потребне, јер много је оних који немају другу могућност да плате операцију која ће њима, њиховом детету или другом члану породице продужити живот. Али, неопходна је и контрола над добротворним фондовима, то јест мора да се зна да ли су поклоњене паре отишле баш за ону намену за коју су и скупљане.

У свету постоје комисије које контролишу да ли новац из добротворних организација одлази ономе коме је и намењен. У Великој Британији, на пример, баш је Извршна здравствена служба указала на аферу у даблинској болници због које је само за неколико дана смењено руководство клинике.

Код нас, међутим, контрола добротворних организација и удружења, али и провера да ли се прикупљени новац троши у праве сврхе – не постоје.

Славица Ђукић-Дејановић недавно је за „Политику” изјавила да Министарство здравља на чијем је она челу није задужено за контролу прикупљања хуманитарних прилога, док је из Републичког фонда за здравствено осигурање више пута наглашено да је потребно да се питање донација системски реши – на нивоу државе, али није прецизирано ко би то требало да уради.

Удружења која се између осталог баве прикупљањем донација у разне сврхе, у обавези су да се пријаве Агенцији за привредне регистре која води национални електронски регистар, али ту се практично завршава сва контрола ових организација. У Министарству финансија су нам објаснили да они не контролишу куда одлази новац прикупљен у хуманитарне сврхе и упутили су нас на Народну банку Србије. Одговор Народне банке за „Политику” био је такође негативан – они тај посао не раде. Ни у Министарству правде и државне управе нисмо имали срећу – ово министарство не контролише удружења и добротворне фондације.

У ранијем закону, како објашњавају у Министарству културе, постојала је обавеза да се хуманитарне фондације и удружења пријаве надлежнима у овом министарству где је само вођен њихов регистар, али она нису контролисана. Закон се у међувремену променио, па би евиденцију удружења требало да воде општине. Али ни оне нису надлежне за контролу тока новца који су људи уплаћивали у хуманитарне сврхе.

Можда и сама чињеница да нико од надлежних у Србији не зна ко би требало да контролише да ли су паре од донација отишле у праве руке говори довољно колико је ова област неуређена. А баш то ствара простор за злоупотребе. Прича о новцу који је Србија дала за Тијану Огњановић један је од повода да се што пре реши ко ће и како контролисати новац прикупљан у хуманитарним акцијама.