Црногорски зен

Посетом садашњег и бившег црногорског премијера, бившег црногорског председника и вероватно будућег црногорског председника и премијера Мила Ђукановића Београду, баве се и бавиће се политички аналитичари и „политички аналитичари”, па не бих да им се мешам у посао.

Ја ћу ту посету памтити по интервјуу који је, за српску државну телевизију, дао новинару Гориславу Папићу. И по одличном црногорском вицу на који ме је тај интервју подсетио.

Виц иде отприлике овако:

Дође син Светозара Маровића, дугогодишњег Ђукановићевог саборца и сарадника, код мајке. Тражи јој стотину евра.

А мајка ће:

„Иди тражи од оца.”

Син оде у собу код оца и тамо се задржи минимум сат времена.

Када је, коначно, изашао, мајка га пита:

„И – даде ли ти?”

А син ће:

„Богуми, не знам.”

Светозар Маровић, наиме, човек којем су, у време док је Црна Гора још била једно од два ока у српској глави, епским категоризацијама склони Срби подарили титулу „најпаметнијег Црногорца”, познат је као говорник способан да сатима глагољи тако речито и течно да га је милина слушати. А шта је, заправо, чуо, задовољни слушалац, баш као она јунакиња песме Звонка Богдана – појма нема.

Да ли је титулу „најпаметнијег Црногорца” Маровић стекао заслужено или незаслужено – није моје да судим. Морам да приметим, међутим, како у вештини лепог говора без обичним смртницима разумљиве поенте – неке друге вештине сувишно је и да помињемо – Ђукановић за њим ни раније није заостајао. И ако је судити по најновијем наступу, дефинитивно, држи темпо.

Босански комунистички функционер Тодо Куртовић тврдио је како не постоје незгодна питања, него само људи који на њих не знају на прави начин да одговоре.

Куртовићеву теорију Ђукановић је, по ко зна који пут, потврдио у пракси.

Горислав Папић, одличан новинар, дао је све од себе. Па, ипак, ни он, ни гледаоци крај „малих екрана”, који временом постају све већи, на питање шта су у том интервјуу чули не би могли да дају одговор другачији од оног који је Маровић јуниор у поменутом вицу понудио мајци.

Срећна околност је та што – за разлику од Маровићевог сина – ни гледаоци српског јавног сервиса, ни Папић, од Ђукановићевог медијског наступа, баш као ни од Ђукановићеве посете, никакву корист нису ни очекивали.

Па – само ако није било штете – нек иде живот.