Ко је убио моје дете?

У окружењу препуном неспоразума и напетости, у тињајућем сукобу и подстицаним разликама, често се јавља идеја да непријатеља треба погодити у његов најосетљивији део. У дугом искуству међуетничких односа Срба и Албанаца, за Србе су два најболнија места постала деца и гробља. Тако је симболично, емотивно и практично, 14. децембра 1998. године у кафићу „Панда”, ударено је, чини се трајно, у само срце града Пећи и његових српских становника.

На данашњи дан, пре 15 година, убијени су ученици Иван Обрадовић (14), Вукота Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифовић (17) и студент Иван Радевић (24). Маскирани терористи су хладно и прецизно поубијали младиће у средњошколском кафићу, а затим, готово без трагова, нестали.

„Никада нико није осуђен, никада нико није одговарао”, понавља се реченица очајних сродника и оних који се, најчешће о годишњицама, присете терористичког напада и монструозног злочина. Тадашња хапшења већег броја људи нису дала резултата, а из истог периода остала је непотврђена информација да је све организовао Даут, брат Рамуша Харадинаја, и да је у плану имао да нападне још неколико места где се окупљају Срби. Албанска пропаганда у којој је тада најгласнији био Адем Демаћи, политички представник Ослободилачке војске Косова, злочин је приписала српској тајној служби.

По одласку Срба срушена њихова гробља (Фото Ж. Ракочевић)

Најновије „Политикино” питање да ли се Еулекс икада бавио овим злочином и да ли би, уколико се појаве неке нове чињенице, могао данас да се покрене поступак остало је – без одговора.

„Како се човек осећа кад невина деца страдају, ни крива ни дужна”, сећа се тог дана мати Харитина из Пећке патријаршије. „Борили смо се сви, колико смо могли, звали лекаре, тешили родитеље... Није се то у нама преломило, јер смо били свесни да морамо, у свему ономе што се догађа, да будемо јачи и отпорнији. Били смо свесни да много тога, тек морамо да поднесемо и претрпимо.”

Ипак, злочин у кафићу „Панда” означио је почетак најгорег периода у историји Пећи и завршио се једним од најбруталнијих етничких чишћења модерног доба. Вероватно најдужа градска колона, предвођена патријархом Павлом, прошла је кроз Пећ и испратила убијене дечаке до градског гробља. Тачно у дан, шест месеци касније, исти ови људи безглаво су бежали из свог града, а „ослободиоци” и убице порушили су гробове несрећних младића.

Деца и гробља, два доминантна, раздвојена и најосетљивија симбола у животу косовских Срба, погођена су на најгори могући начин у врло кратком периоду, на једном месту и на истим жртвама. Између та два ударца нестао је живот, нестао је један град.

Када се круг зла затворио рушењем гробова на пећком гробљу, готово је нестала и нада да може бити повратка, а Обрадовићи и Радевићи однели су са собом у расељеништво посмртне остатке два Ивана. Отишао је одавде и један посебан менталитет, спој брђанског темперамента и градске, метохијске, равничарске смирености. Прекинуте су све оне особене микроприче, однос према свету и успеху, духовитост, понос и осећај слободе.

А где су данас уништене породице пострадалих, ко о њима брине, шта је држава урадила да им олакша живот?

„Нико, ни држава, ни институције, ни амбасаде, нема никакав конкретан одговор. Нико нас никада не позове. Шта они крију од нас? Били смо код Коштунице, до покојнога Ђинђића нисмо могли да дођемо од његових људи, али верујем да би он нешто урадио. Толико сам бесан, толико сам љут да и немам шта кажем”, каже Звонимир Гвозденовић, отац убијеног Вукоте.

„Ништа ми не треба, али ме све боли, нико никада не окрене овај број. Живимо у колективном центру горе на Кошутњаку. Нико ме није ни питао Гвозденовићу како си, ни треба ли ти нешто, други су нешто и добили ... А шта мени треба, хоћу само да знам ко је убица мог детета.”

А тај убица је остао некажњен и слободан, он је данас, вероватно – попут многих њему сличних – узоран грађанин. Његов наум да погоди у дете и да отвори врата зла у потпуности је успео. Баш поред врата „Панде” седео је ученик првог разреда гимназије Иван Обрадовић.

„Иван није имао шансе да преживи, био је први на вратима, седео је на барској столици, њега је прво погодило”, сведочио је његов отац Лазар који се затекао у том малом, готово сиротињском објекту.

И овог студеног децембарског дана са гвоздене капије, испод свода улазне куле Пећке патријаршије, гледају очи шест дечака. Петнаест година, са читуље, Иван, Вукота, Светислав, Зоран, Драган и још један Иван, гледају у реку Бистрицу која тече према њиховом граду. Све то време, они су једина српска младост која се трајно може видети у Пећи.