Севдалинке за будућност

Мерено величином, бројем становника, економским потенцијалима или степеном свеколиког развоја, односи Србије и Црне Горе не би изазивали тако несразмерно велику пажњу да њихова историјска и емотивна потка није толико важна за две земље али и за свеукупно стање ствари у региону.

Долазак Мила Ђукановића у Београд, после деценије испуњене баражима међусобних критика између Србије и Црне Горе, заслужује анализу барем из два разлога:

Први, изгледа да се извлаче искуства из досадашње негативне праксе која је почивала на узбурканим националним осећајима, прозивкама, омаловажавању и пркосним инцидентима, недопустивом поигравању црквом која се здушно прихватила свађалачког посла. Колико је то удаљило две земље знамо.

Други, постављају се нови темељи равноправне сарадње две независне државе које, сем граница суседства, имају толико тога заједничког. Србија ваљда одустаје од позиције свеца заштитника који својата Црну Гору. Црна Гора одустаје од непотребног доказивања сопственог суверенитета преко проблематичних институција вере или повремених провокација по уџбеницима „нове” историје или језика.

Ђукановићева посета означава заустављање кретања силазном линијом којом односи Београда и Подгорице иду још од времена проглашења независности Црне Горе.

Почело је и пре референдума о црногорској самосталности 2006, у време када су поједини српски академици и владике – често Срби пореклом из Црне Горе – грмели о „издаји”, о „одвајању два ока у глави”.

Пре свега вештином Ђукановића, референдум је прошао, што је за колатерални резултат имало и осамостаљење Србије први пут од времена када је била независна кнежевина.

Но, ламентирајући и даље за неком српском саборношћу, Београд се понашао као младожења коме је невеста побегла испред олтара.

До правог усијања стигло се 2008. када је Црна Гора признала независност Косова, што је тадашња српска „најпроевропскија власт” доживела веома бурно. Упозоравало се да преко такве одлуке неће моћи да се пређе, говорило о „непријатељском акту” и „ножу у леђа”. Протерана је црногорска амбасадорка.

Било је ту и покушаја манипулације припадницима српске нације у околним државама. Сетимо се само да је пре две године уочи пописа становништва у Црној Гори Србија водила кампања да се што више људи изјасне као Срби. У стратегији Владе Србије за дијаспору, коју је – манипулишући дијаспором – припремила претходна власт, тражено је да се Срби у Хрватској и Црној Гори третирају као државотворна нација.

Србија је после избора 2012. променила курс. Београд је укинуо министарство за дијаспору. Потези садашње власти наговештавају другачији приступ. Наравно да се води брига о Србима који живе у другим земљама, али они се не инструментализујуи за дневно-политичке потребе.

Кључни заокрет тиче се отварања преговора с Приштином и Бриселским споразумом из априла. Тиме је отклоњена препрека коју су постављали сви они који су управо у Господару Милу видели оличење онога што називају антисрпством.

Читам коментаре опозиције у Подгорици која просто тугује што је онај који је кварио односе са Србијом, мисли се на Ђукановића, сада у позицији да их „пегла”. Не бих се сложио. Па зар и овде нису сада на власти они који су били жестоко против црногорске самосталности? Премеравање учинака прошлости треба заборавити и окренути се ка сутра.

Сада може да се сарађује око европских интеграција, инвестиција, инфраструктуре и пруге Београд–Бар, борбе против криминала.

Све то отвара пут да Београд одустане од покровитељског става старијег брата према непоћудном млађем. Иако неки проблеми још постоје, попут двојног држављанства, надам се да Србија коначно прихвата чињеницу да је Црна Гора независна држава.

Показује се и на другим регионалним адресама од какве је капиталне важности заокрет у косовској политици Србије. Нормализација између Београда и Приштине не само да отвара пут убрзању евроинтеграција, већ и свеопштем поравнавању односа у региону.

Сарадња с Македонијом, на пример, такође је догурала до нуле када је Скопље 2008. признало Косово пошто је претходно отворен процес „антиквизације”, трагање за коренима македонске нације у временима Александра Великог, што је уназадило односе с Грчком, потом и с Бугарском. Односи с Тираном и Приштином нису лоши, али су прохладни.

Сада се испоставља да једино односи с Београдом напредују. И то поново од доласка нове власти у Београду која је – гле чуда – одустала да од проблема с владиком Јованом прави прворазредну запреку. Македонски амбасадор, протеран 2008, вратио се у Београд.

Томислав Николић је октобра 2012. био у Македонији, премијер Ивица Дачић био је на велики српски празник Светог Саве.

И у овом случају је промена косовске политике у Београду омогућила брзу обнову сарадње с Македонијом, чак изградњу „специјалних односа” како их неко назива.

Ова два примера показују више од свих фраза о „лидерству” колики је значај Србије за односе у региону. Испоставља се, такође, да европске интеграције на том плану имају изузетан утицај. Не улаже ове године Европска комисија тек тако 272 милиона евра за регионалну сарадњу.

Испоставља се, истовремено, да је процес помирења и нормализације – гуран из политичких врхова региона уз поменуту подршку ЕУ –пречесто суочен с дубоко укорењеним национализмима, стереотипима, верским и другим омразама, дефицитом чак и елементарног поверења.

Ћирилица, која је некада била хрватско писмо, данас је симбол екстремне борбе за хрватско тисућљећно национално чистунство. Јосип Шимунић запали стадион повицима „За дом спремни!”.

По Србији на многим свињокољима и даље величају ђенерала Дражу и генерала Ратка уз бучно појање „Нож, жица, Сребреница”. У Београду се таргетира Соња Бисерко зато што је прихватила да буде сведок хрватске тужбе против Србије за геноцид.

Хрватска тужба и српска противтужба максимално ће ангажовати обе стране да покажу ваљаност сопствених аргумената. Следи нова велика преметачина давније и скорије историје. На обострану штету, али то је део често нерационалног политичког фолклора.

Босна је нажалост једна недовршена и неуспешна прича. Дејтонски споразум није спроведен, још мање ажуриран. Парламент није у стању да се договори о тексту химне, камоли о озбиљнијим питањима политике и економије.

Република Српска прети отцепљењем, а високи представник Валентин Инцко и Миле Додик сваку нову годину дочекују жељом да онај други нестане у наредних 12 месеци.

Србија, као потписница Дејтона, има своје обавезе и одговорност. После априлског споразума у Бриселу с Приштином, чини ми се да се отвара простор за шири ангажман у БиХ. Стичем утисак да је званично дошао крај полутајној диверзантској идеји да Српска треба да буде компензација за Косово.

Да би нормализација према Сарајеву била успешнија, остаје на нама, овде, да се храбрије суочимо са истинама. Колико Срба зна да је опсада Сарајева трајала три пута дуже од опсаде Стаљинграда?

Док чекам одговор, са задовољством читам да је крајем новембра у Београду одржан тродневни фестивал „Сарајево, љубави моја”. Уз старе севдалинке и лепа сећања. Та сећања треба пребацити у будућност, остала препустити историји.