Манделина лекција за лоше балканске ђаке

У Јужној Африци данас ће бити сахрањен велики човек чије моћне идеје, нажалост, нису имале довољно одјека у бившој Југославији. Нелсон Мандела није био само предводник црначке заједнице која је деценијама била мета монструозних злочина – и сам је био велика жртва. Ипак, он је одлучио да за себе и људе своје расе не тражи правду оличену у кажњавању извршилаца.

Мандела се определио за оснивање Комисије за истину и помирење и тиме је интересе једне сложене, вишенационалне заједнице ставио изнад права жртава и апстрактног принципа правде. „Другачији човек који је прошао кроз исто искуство можда би тражио трибунале за ратне злочине”, пише лондонски „Економист”.

Захваљујући Мандели, две заједнице данас живе заједно у демократском друштву. Вишерасна Јужна Африка представља сведочанство о ваљаности његовог модела и визије да ће до помирења доћи само ако се жртве одрекну ретрибуције и освете над белцима.

Постојала је и друга могућност. „Свуда где се дешавало масовно насиље увек постоји избор између правосудног приступа и преговора у које морају бити укључене све стране, без обзира на то колико су велики злочини које су починиле, како би се разговарало о будућности”, пише Махмуд Мамдани, професор на Универзитету Колумбија у Њујорку који проучава геноцид и његову политизацију.

Уместо Манделиног, на Балкану је примењен судски, нирнбершки модел. Штавише, Мамдани истиче да је „логика Нирнберга” по завршетку Хладног рата постала не само пожељни већ, практично, једини дозвољени одговор.

„Проблем је у томе што масовно насиље никада није само ствар криминала, пошто оно укључује кривична дела која имају политичке последице”, каже Мамдани.

Радослав Стојановић био је изложен оштрим нападима када је, позивајући се на апартхејд, покушао да укаже да политички спорови „какав је конфликт, међурелигијски, међудржавни, није битно... нису примерени судском решавању”.

Жарко Пуховски је његов став назвао бесмисленим и неодрживим. Али београдски професор је, у суштини, само изложио Манделину логику која је омогућила наставак суживота у једном злочинима затрованом друштву.

Кључну улогу у окончању апартхејда и постављању одрживих темеља дубоко подељене земље имала је Конвенција за демократску Јужну Африку.

Док неки овдашњи национални лидери одбијају да седну за преговарачки сто под изговором да се „не може преговарати са злочинцима”, Мандела током трајања Конвенције није само разговарао са злотворима – он им је дао огромне уступке.

Да није завршена (болним) компромисом, не би било ни Комисије за истину и помирење, нити би мржњом набијене заједнице почеле да живе у миру.

Насупрот томе, Мамдани каже да тамо где је завладала логика Нирнберга две стране, по правилу, живе раздвојено. Интереси преживелих на тим просторима „морају увек бити стављени на прво место у сваком политичком поретку који је успостављен после периода масовног насиља.

У Руанди данас, као и у Израелу, држава влада у име жртава”, пише амерички професор. Штавише, веровање да у Руанди постоје нови „Јевреји” и „нацисти” утрло је пут „другом геноциду” – (Тутси) жртве су постале убице (Хутуа).

Мамдани сматра да је „Нирнберг” временом идеологизован, одвојен од свог историјског и политичког контекста и претворен у рецепт: „једини политички исправан и морално прихватљив одговор на масовно насиље”.

У случају Немаца и Јевреја, логика Нирнберга савршено је функционисала у једном „неполитичком контексту” – у условима када су етнички одређене жртве и злочинци постали раздвојени и када „будућност друштва” више није била тема.

Када овај услов није задовољен, пише Мамдани, идеја „новог Нирнберга” постаје опасна. У њеној сенци заједнички живот постаје могућ само у условима диктатуре или „хуманитарне окупације”, каква је она којом у Босни и Херцеговини управља високи представник.

У Сарајеву и Бањалуци нико утицајан више не трага за историјским компромисом. Дејтонски мир почиње да личи на дугачко примирје – за скоро две деценије ова земља се ни за милиметар није померила ка самоодрживости.

Логика Нирнберга цементирала је балканске поделе. После Хашких пресуда тешко је замислити да припадници народа који су добили оправдање да себе виде као колективне жртве могу поново живети заједно с нацијама које је Хаг уоквирио као злочиначке.

И у Босни и на Косову и у Хрватској постало је прилично очито да не само да се преко судница не може стићи до заједничког живота – већ ни до правде. Нико у региону није задовољан Хашким трибуналом, најамбициознијим отелотворењем логике Нирнберга.

Жртве нису добиле довољно правде, а паранаучно доказивање наводно културалних корена „удруженог злочиначког подухвата” претворило се у пресуду једном народу и његовој историји.

Многи данас верују да је и ћирилица „геноцидна”. Истовремено, хашке пресуде су на свим странама монструме претвориле у модерне свеце.

При томе, нирнбершка „злочин и казна” логика не може да постоји упоредо с Манделином „злочин и признање” логиком – једна, заснована на принципу све или ништа, искључује ону другу, која подразумева компромис. Зато су овде различите државне и регионалне комисије или брзо пропадале или су од самог почетка представљале покушај злоупотребе велике идеје.

Мандела је спречио да будућност Јужне Африке постане потчињена ружној прошлости. На мржњом и сећањем на зло натопљеном Балкану логика Нирнберга охрабрила нас је да наставимо да живимо у прошлости.

У маленим националним државама све је подређено „јучерашњим жртвама”. Успут смо остали и без правде и без заједничке будућности. Нажалост, не само да није било поредивог великана, већ нисмо успели да научимо најважнију Манделину лекцију.