Није бацање песка у очи

Ваљево, Уб – Поред пољопривреде и воде, највеће природно богатство ваљевског краја и Колубарског округа је песак. Не било који, већ кварцни који је основна сировина у стакларској индустрији, по квалитету без конкуренције у Европи. Међутим, овај податак као да се нас не тиче па тако Србија и даље за увоз амбалажног и равног стакла годишње даје око 100 милиона евра.

Предузеће „Копови Уб“ на подручју убске и ваљевске општине има пет рудничких ископа и две фабрике за прераду и сортирање кварцног песка и керамичке глине. И у периоду неповољних економских услова, предузеће ће пословну годину успешно завршити а нису изостала ни улагања у нову технологију и опрему. Као лидер у производњи и извозу, пре свега сувог ливачког песка, предузеће је и ове године добило високо признање Регионалне привредне коморе за колубарски и мачвански округ у виду сребрне повеље у категорији средњих предузећа.

Небојша Илинчић, директор предузећа, причу о награди брзо је пребацио на колосек недовољне искоришћености и великог потенцијала који овај крај и цела Србија могу имати од кварцног песка. Како наглашава, промоција ове делатности није бацање „песка у очи“ већ шанса која може битно да утиче на привредну слику овог краја и целе Србије.

– Недавно сам био код министра привреде Саше Радуловића да му укажем на ресурс који имамо у кварцном песку а то још увек не користимо. Објаснио сам му да тамнавски, ваљевски и лазаревачки басен леже на неисцрпним количинама изузетно квалитетног кварцног песка, као и да значајна лежишта постоје у источној Србији. Корист би била вишеструка уколико бисмо, уместо извоза тих сировина, изградили савремену фабрику за производњу равног, грађевинског стакла. У региону са 40 милиона становника нема ниједне такве фабрике и с обзиром на сировинску базу требало би што пре реаговати. По светским стандардима, фабрика стакла је исплатива уколико се гради на простору које има око осам милиона становника. За суму која се годишње издваја за увоз могла би да се подигне фабрика у којој би се запослило од 200 до 400 радника а уз пратећу логистику, тј. кооперанте, троструко више. Таква фабрика могла би да се сагради и у Ваљеву, а било би добро и да у међувремену у овај крај стигне земни гас, што би врло брзо променило његову привредну слику. Као рударски инжењер, увек сам „имао дубок наклон према стаклу”, јер је то минерал, материјал широких употребних вредности, тј. будућности – наглашава директор Илинчић, додајући да га је обрадовала информација да ће фабрика стакла у Параћину поново почети да ради пуним капацитетом.

Иначе, у предузећу „Копови Уб“ запослено је 90 радника а на повременим пословима, на ископу, у транспорту и дугим активностима, много је више спољних сарадника. Запослени просечно зарађују 48.000 динара а када реализација буде изнад просека, они то осете у платним ковертама. Стабилност у пословању, каже директор Илинчић, додатно је појачана од маја месеца ове године када је улогу већинског власника преузела немачка рударска компанија „Кварцверке“.

У овој години предузеће је први пут испоручило керамичку глину за купце из Италије који су ову сировину за израду керамичких плочица искључиво увозили из Украјине. Према првим анализама квалитета глине, очекује се да ће у наредној години из „Копова Уб“ према Италији отићи неколико композиција железничких вагона.