Последњи валцер у Сарајеву

Први пут у историји кинематографије догодило се да један филм своју промоцију доживи седамнаест година од завршетка снимања. Реч је о филму "Belle Epoque или Последњи валцер у Сарајеву", редитеља Николе Стојановића, који је пре пар недеља први пут приказан на затвореној пројекцији у новом биоскопском центру у Ужицу, а управо учествује на Првом филмском фестивалу Србије у Новом Саду, у званичној конкуренцији.
Бурна дешавања на простору бивше Југославије умногоме су одредила судбину овог амбициозног филмског пројекта у који је укључена међународна екипа уметника из Сарајева, Загреба, Београда, Љубљане, Париза и Варшаве. Са драматичним друштвеним амбијентом и ратним збивањима која су пратила овај раскошан и комиком зачињен филм, упознати су филмски уметници из читавог света. Вендерс, Ангелопулос, Скорсезе, Ошима пружили су подршку филму као симболичан морални допринос.

Основна сценаристичка нит је прича о Сарајеву пред Први светски рат и припреме за атентат на Франца Фердинанда. Истовремено, говори се и о Антону Валићу, првом босанскохерцеговачком сниматељу који је камером забележио аутентичне призоре убиства аустријског престолонаследника. Политички догађаји су, међутим, само позадина за надахнуту "драмску комедију" са наглашеним елементима кабаретске забаве… У филму нема политичке реторике, арбитрирања и лицитирања.

После скоро две деценије од почетка снимања, редитељ и сценариста ипак верује да су се, и без директних заслуга самих аутора, потврдиле вредности сценарија и конкретизовале алузије које повезују почетак и крај двадесетог века.

За оживљавање овог пројекта који је 1989. године оцењен као један од најзначајнијих кинематографских подухвата, највеће заслуге има мала али агилна продуцентска кућа "Маја филм" из Ужица. Пројекцији филма у Ужицу, поред локалних политичара и представника Министарства културе Србије, присуствовали су и бројни глумци, аутори и филмски радници који су учествовали у његовој реализацији.

То је била јединствена прилика да филмски ствараоци и главни глумци, међу којима и Давор Јањић, Радмила Живковић, Петар Божовић, Небојша Кундачина, Мира Бањац, Боро Стјепановић, Тања Пујин, са временске дистанце од готово две деценије, први виде филм чије је снимање завршено 1990. године.

Раскошне костиме који јасно дефинишу епоху радила је Емилија Ковачевић. Аутор музике је Арсен Дедић који је из Загреба послао телеграм у којем изражава жаљење што није у могућности да присуствује пројекцији у Ужицу, али је најављен његов долазак на Филмски фестивал у Новом Саду.

Стиче се утисак да је филм "Belle Epoque или Последњи валцер у Сарајеву" који је редитељ уобличио у уметнички провокативну, отворену и заиграну, али у исто време опомињућу форму, успео да издржи проверу времена. На филмским критичарима је да, после Фестивала у Новом Саду, дају своје виђење.