Не пријатељи и поданици, већ тим способних

Поново смо суочени с најездом нестручних и неспособних па и нешколованих кадрова. Предизборна обећања свих партија да ће постављати најбоље и доказано способне за руководиоце, без обзира на припадност или неприпадност партији, изиграна су.

Цитирам једну студију која се бави психолошким и друштвеним последицама некомпетенције. Некомпетентни а жељни власти уништавају прво себе, јер увиђају своју неспособност, а потом и друштво; стварају хаос и дезорганизацију, с несагледивим последицама по институције, посебно кад су у питању здравство, просвета, екологије, саобраћај...

Руководиоци не смеју ширити круг још лошијих од себе како би били сигурни на местима на којима су. Не сме се десити да најмлађи који немају ни један дан радног искуства руководе старијима. То је као да капетан наређује генералу. У здравству се управо то дешава: не поштују се искуство и стручност при избору за места начелника на одељењима и у амбулантама па због тога трпе и пацијенти и запослени. Стварају се гужве, пацијенти дуго чекају да дођу до лекара, жале се а да постављени при том нема ауторитет а ни идеје како да реши проблем. Начелници одељења су често послушне личности, са израженом политиком незамерања; примају пацијенте који нису индиковани за њихова одељења, чиме највише губе пацијенти јер не добијају адекватну стручност и лечење, али је зато драма стално присутна и наравно нико не одговара, нико не подноси оставку, никога не смењују. Страшно је што се, с друге стране, редовни професори, стручњаци, а поготово ако су надарени за руковођење, гурају у страну и претварају у најмлађе извршиоце. То се дешава у свим здравственим установама. Систематизација је непотребно исцепкана како би се за подршку власти купило што више људи, а при том се губи потребан кадар на супспецијалистичким одељењима. Лошом организацијом урушава се квалитет услуга, млађи не питају старије, пацијенти се отпуштају неизлечени. Променимо људе, поставимо најбоље, заборавимо личне обрачуне, понашајмо се професионално и етички! Не заборавимо шта значи добар менаџмент, не пријатељи и поданици, већ тим способних који ће знати како и с ким да подигне рејтинг установе, да је домаћински води, улаже средства у најстручнији кадар, савремене апарате, а не троши памет на укуцавање података у компјутере. Ако наставимо овако наша се Србија неће извући а ми као народ нећемо наћи себе и водити нормалан живот као друге уређеније земље.

Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, први демократски министар здравља у прелазној влади Србије 2000. године