Ne prijatelji i podanici, već tim sposobnih

Ponovo smo suočeni s najezdom nestručnih i nesposobnih pa i neškolovanih kadrova. Predizborna obećanja svih partija da će postavljati najbolje i dokazano sposobne za rukovodioce, bez obzira na pripadnost ili nepripadnost partiji, izigrana su.

Citiram jednu studiju koja se bavi psihološkim i društvenim posledicama nekompetencije. Nekompetentni a željni vlasti uništavaju prvo sebe, jer uviđaju svoju nesposobnost, a potom i društvo; stvaraju haos i dezorganizaciju, s nesagledivim posledicama po institucije, posebno kad su u pitanju zdravstvo, prosveta, ekologije, saobraćaj...

Rukovodioci ne smeju širiti krug još lošijih od sebe kako bi bili sigurni na mestima na kojima su. Ne sme se desiti da najmlađi koji nemaju ni jedan dan radnog iskustva rukovode starijima. To je kao da kapetan naređuje generalu. U zdravstvu se upravo to dešava: ne poštuju se iskustvo i stručnost pri izboru za mesta načelnika na odeljenjima i u ambulantama pa zbog toga trpe i pacijenti i zaposleni. Stvaraju se gužve, pacijenti dugo čekaju da dođu do lekara, žale se a da postavljeni pri tom nema autoritet a ni ideje kako da reši problem. Načelnici odeljenja su često poslušne ličnosti, sa izraženom politikom nezameranja; primaju pacijente koji nisu indikovani za njihova odeljenja, čime najviše gube pacijenti jer ne dobijaju adekvatnu stručnost i lečenje, ali je zato drama stalno prisutna i naravno niko ne odgovara, niko ne podnosi ostavku, nikoga ne smenjuju. Strašno je što se, s druge strane, redovni profesori, stručnjaci, a pogotovo ako su nadareni za rukovođenje, guraju u stranu i pretvaraju u najmlađe izvršioce. To se dešava u svim zdravstvenim ustanovama. Sistematizacija je nepotrebno iscepkana kako bi se za podršku vlasti kupilo što više ljudi, a pri tom se gubi potreban kadar na supspecijalističkim odeljenjima. Lošom organizacijom urušava se kvalitet usluga, mlađi ne pitaju starije, pacijenti se otpuštaju neizlečeni. Promenimo ljude, postavimo najbolje, zaboravimo lične obračune, ponašajmo se profesionalno i etički! Ne zaboravimo šta znači dobar menadžment, ne prijatelji i podanici, već tim sposobnih koji će znati kako i s kim da podigne rejting ustanove, da je domaćinski vodi, ulaže sredstva u najstručniji kadar, savremene aparate, a ne troši pamet na ukucavanje podataka u kompjutere. Ako nastavimo ovako naša se Srbija neće izvući a mi kao narod nećemo naći sebe i voditi normalan život kao druge uređenije zemlje.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prvi demokratski ministar zdravlja u prelaznoj vladi Srbije 2000. godine