Псовка као слика идентитета

Недавно се Игор Маројевић јавно упитао зашто су девојке код нас усвојиле псовку „боли ме к…”, дошавши и сам до неких релевантних одговора. Без обзира на њих, питање остаје и даље отворено, будући да сигурно многима запара уши кад из младалачких женских уста чују на београдским улицама или у кафићима псовку која традиционално припада мушком речнику, и то, рекли би неки, бахатом.

Питање није шаљиво, иако се наравно може и тако посматрати, већ напротив подстиче на размишљање и указује на шири друштвени контекст, то јест на анахронични смер кретања нашег друштва, али и рестаурацију патријархалног система са свом лепезом његове фалусоидне симболике и неефикасности. Наиме, ова мушка псовка, у пристојном друштву проскрибована, избијањем рата на територији заједничке нам државе попримила је широке размере и од тада се може чути скоро на сваком кораку. Изговарају је чак и дечаци јавно, па и по школским двориштима (што нема ко да их опомене, друга је тема). Тако, формиране у ратним и постратним временима чији су симболи били пушка, пиштољ, експлозивност, а идеал мушкарца некакав имагинарни сурови Рамбо, „сејач смрти”, девојке су усвојиле наведену псовку као знак признања ономе што све побројано симболише.

Ипак, суштински гледано, и са временске дистанце, признања исказана под оваквим околностима нужно треба преиспитати. Тамо где се звецкало оружјем а владало „тирјанством”, производила се и велика количина присиле и страха, па сходно овоме, није могло бити говора о искреним осећањима или о слободи исказа. Дакле, шта је девојкама остало него да се, попут њихових преткиња из претходних векова, послуже лукавством и додворништвом не би ли умилостиле или надмудриле јачег, то јест оног у чијим рукама је моћ.

С данашње тачке гледишта било би занимљиво направити истраживање с циљем да се утврди из каквих средина потичу девојке које ову псовку настављају да усвајају. Не би било изненађење кад би резултати показали да су то традиционалне патријархалне средине које негују митско наслеђе, средине у којима се мајке и очеви ћеркама обраћају са „сине”, хотећи тиме да покажу највиши степен своје родитељске љубави, оне у којима је подела на мушке и женске улоге строга, а где се рођење сина посебно слави, понекад, богами, и пуцањем из пиштоља, а рођење женског детета доживљава као падање на испиту.

Узевши у обзир наведене околности, али и стање у друштву, додатно оптерећено лажима и искривљеним сликама о себи, не чуди што онда и једна вулгарна псовка изговорена кроз млађана женска уста открива лаж исказујући (покорно, инфериорно, симболички), да је боли орган којег нема. Или, напротив, открива истину, да је све лаж, или „ништа”, као у оној духовитој сцени из Грлићевог филма „У раљама живота”, рађеном према роману Дубравке Угришић, где сиротој Штефици Цвек Бата Живојиновић све време „прети” или обећава „да ће је…”, али на крају од тога не буде ништа.

Писац