Psovka kao slika identiteta

Nedavno se Igor Marojević javno upitao zašto su devojke kod nas usvojile psovku „boli me k…”, došavši i sam do nekih relevantnih odgovora. Bez obzira na njih, pitanje ostaje i dalje otvoreno, budući da sigurno mnogima zapara uši kad iz mladalačkih ženskih usta čuju na beogradskim ulicama ili u kafićima psovku koja tradicionalno pripada muškom rečniku, i to, rekli bi neki, bahatom.

Pitanje nije šaljivo, iako se naravno može i tako posmatrati, već naprotiv podstiče na razmišljanje i ukazuje na širi društveni kontekst, to jest na anahronični smer kretanja našeg društva, ali i restauraciju patrijarhalnog sistema sa svom lepezom njegove falusoidne simbolike i neefikasnosti. Naime, ova muška psovka, u pristojnom društvu proskribovana, izbijanjem rata na teritoriji zajedničke nam države poprimila je široke razmere i od tada se može čuti skoro na svakom koraku. Izgovaraju je čak i dečaci javno, pa i po školskim dvorištima (što nema ko da ih opomene, druga je tema). Tako, formirane u ratnim i postratnim vremenima čiji su simboli bili puška, pištolj, eksplozivnost, a ideal muškarca nekakav imaginarni surovi Rambo, „sejač smrti”, devojke su usvojile navedenu psovku kao znak priznanja onome što sve pobrojano simboliše.

Ipak, suštinski gledano, i sa vremenske distance, priznanja iskazana pod ovakvim okolnostima nužno treba preispitati. Tamo gde se zveckalo oružjem a vladalo „tirjanstvom”, proizvodila se i velika količina prisile i straha, pa shodno ovome, nije moglo biti govora o iskrenim osećanjima ili o slobodi iskaza. Dakle, šta je devojkama ostalo nego da se, poput njihovih pretkinja iz prethodnih vekova, posluže lukavstvom i dodvorništvom ne bi li umilostile ili nadmudrile jačeg, to jest onog u čijim rukama je moć.

S današnje tačke gledišta bilo bi zanimljivo napraviti istraživanje s ciljem da se utvrdi iz kakvih sredina potiču devojke koje ovu psovku nastavljaju da usvajaju. Ne bi bilo iznenađenje kad bi rezultati pokazali da su to tradicionalne patrijarhalne sredine koje neguju mitsko nasleđe, sredine u kojima se majke i očevi ćerkama obraćaju sa „sine”, hoteći time da pokažu najviši stepen svoje roditeljske ljubavi, one u kojima je podela na muške i ženske uloge stroga, a gde se rođenje sina posebno slavi, ponekad, bogami, i pucanjem iz pištolja, a rođenje ženskog deteta doživljava kao padanje na ispitu.

Uzevši u obzir navedene okolnosti, ali i stanje u društvu, dodatno opterećeno lažima i iskrivljenim slikama o sebi, ne čudi što onda i jedna vulgarna psovka izgovorena kroz mlađana ženska usta otkriva laž iskazujući (pokorno, inferiorno, simbolički), da je boli organ kojeg nema. Ili, naprotiv, otkriva istinu, da je sve laž, ili „ništa”, kao u onoj duhovitoj sceni iz Grlićevog filma „U raljama života”, rađenom prema romanu Dubravke Ugrišić, gde sirotoj Štefici Cvek Bata Živojinović sve vreme „preti” ili obećava „da će je…”, ali na kraju od toga ne bude ništa.

Pisac