Облици личне власти

Недавни избори у неколико општина показали су, између осталог, да тренд раста СНС-аније окончан. То је првенствено последица раста популарности лидера те странке Александра Вучића.

Ово није први пут у новијој историји Србије да нека личност задобије безмало апсолутно већинску подршку бирачког тела. С тим у вези, поставља се питање шта је то што те политичаре издваја, односно који механизам их подиже, одржава и руши са трона?

О специфичности политичке културе у којој лична власт има посебно место код нас писао је Тодор Куљић. Тај контекст никада не треба губити из вида, али овде нема простора да се он шире образлаже. С друге стране, бесмислено је образлагати приступ који наглашава искључиво личне особине појединаца. Њиме се, наиме, никако не може објаснити како одређени квалитети које те личности несумњиво поседују нису биле довољне да их раније уздигну, нити су им помагали да у новим околностима обнове стару славу. Милошевић, Коштуница и Вучић једини су успели да стекну популарност која је њиховестранкеучинила неприкосновеним креаторима политичког живота. Јасно је, међутим, да је веома тешко наћи заједничке личне црте које их повезују и тако објашњавају велику популарност. Такође, упркос томе што су и пре свог холивудског успона били познати широј јавности и обављали важне политичке функције, они нису успевали да скрену тако велику пажњу на себе.

Биће, дакле, да је – крајње поједностављено речено –њихов успон последица понекад промишљеног, а понекад стицајем околности учињеног геста или чина који је ослободио нагомилану енергију, односно дао одушка већ присутним тежњама великог броја људи. Елем, тешко да би Милошевић икада постао то што је био да готово читаву деценију у Србији није стварано уверење да је највећи проблем неравноправност и угроженост српског народа. Свесно или случајно изговорена реченица „Нико не сме да вас бије” у другим околностима вероватно би остала незабележена. Но, она је била довољна у датим околностима да Милошевићу подари апсолутну популарност.

Слично томе, да је којим случајем Коштуница победио Милошевића на неким изборима с почетка деведесетих, несумњиво би био председник, али никако и вођа. Било је, наиме, потребно да у јавности сазри већинско уверење да је кључни проблем Србије Милошевићев режим па да онај ко га је срушио стекне огромну моћ. Готово је, такође, извесно да би Вучић, пре или касније, постао председник СРС/СНС. Али чак и да је у таквим околностима ухапсио десет тајкуна, то не би било довољно да стекне садашњу ауру. Наиме, то је било могуће само у годинама ствараној атмосфери да је корупција највећи друштвени проблем.

Но, попети се на пиједестал и одржати се тамо није иста ствар. Често се, врло погрешно, мисли да је основни предуслов за одржање на власти стварање високог економског стандарда. То је само делимично тачно и првенствено зависи од обећања на основу којих су вође извикане.

Милошевић је обећао борбу за равноправност и достојанство српског народа. Докле год се онима који су га уздигли чинило да он води ту борбу,мање је било важно колики је стандард. Чувена реченица једног његовог великодостојника да ћемо ако треба јести корење нимало није уздрмала рејтинг тадашњег режима. Било је, дакле, довољно преживљавање које је већини обезбеђивало сналажење у зони сиве економије. С друге стране, све бољи економски стандард базиран на широко доступним кредитима није успео дуго да одржи неприкосновеност Војислава Коштунице. Брзо је, наиме, окопнела нада да ће, упркос бољем животу, он обезбедити правно и политички уређено друштво,што је било његово кључно обећање. Штавише,тадашња перцепција већине грађана да ЕУ представља тако уређено окружење односно заокрет који је направио у односу на њу суновратили су његову популарност на пређашњи ниво.

Ако је судити на основу претходних примера, они који мисле да ће Вучићева популарност опасти ако не обезбеди бољи живот чини се да греше. Не треба заборавити да њега нису извикали они којима је основни циљ висок материјални стандард, већ они који су поверовали да ће он исправити неправде оличене у корупцији, огромном и незаслуженом богаћењу појединаца итд. Уместо слике трулог друштва он је понудио модернизацију – ма шта то значило, а окрени-обрни, то значи преузимање европског модела.

Уколико Вучић не одоли изазовима које са собом носи огромна моћ, или уколико из било ког разлога одустане од зацртаног пута, не само да ће угрозити своју личну власт – што је његов проблем, већ ће за дуг период довести у питање европски, односно модернизацијски пут Србије.

Парадоксално, да би се модернизацијски пројекат одржао потребан је јак лидер и јака странка, али да се он не би извргао у своју супротност потребно је да такву странку прати бар упола ако не и снажнији главни конкурент. Због тога главни проблем који ваља решити до следећих избора није како ослабити Вучића него како ојачати опозицију.

Нажалост, гледајући како ствари стоје,од тог посла је слаба вајда јер је свима главни посао како да се учине идеалним коалиционим партнером тренутно највеће странке.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду