Чињенице о „признању” Путина

„Благодети” слободног тржишта и утицај засићења ЕУ робом видљиви су у Србији – све је скупље него у Бечу. Главни разлози су недостатак слободне конкуренције, вишеслојна медиокритетност и ендемска корумпираност друштва у Србији, мада она постоји и у, на пример, Хрватској. Сасвим је јасно да неконтролисан уплив наизглед јефтиније робе не гарантује аутоматски виши животни стандард за огромну већину становништва.

У тексту професора Беговића („Погледи”, 18. 12. 2013), озбиљна економска оцена односа ЕУ и Руске Федерације је минимална, а такође није присутна објективна анализа удела економских и потрошачких фактора у гигантској геополитичкој игри САД против свих, и против истовремених коалиција неколико земаља (Бжежински), у којима добитник добија све, а губитник ништа. В. В. Путин добро зна у којој је мери Руска Федерација корумпирана (мада може да укаже да постоји и државно спонзорисана корупција у САД, и то на трилионскодоларском нивоу). Путин такође зна да је потрошачки недовољно образовано становништво лако залудети наизглед јефтиним, лошим производима у којима је све у паковању и реклами. Знајући то, чини шта може, економским средствима,продајући гас Украјини по нижој цени и дајући кредите, да би зауставио војно-територијални продор САД, чији је ЕУ послушни економски контингент (за свој профит-бакшиш), у историјско предворје Русије.

Чудно је занемарити у било каквој анализи да су војне базе и ракетна постројења САД постављени од североисточне Европе у полукругу до Јапана и Јужне Кореје (узгред буди речено, војно присуство САД је у неких 90 земаља у свету). Путин и било ко други на челу Руске Федерације схвата да САД у свим својим контигенционим плановима види Русију као непријатеља кога треба, раније или касније, уништити или неутрализовати или „јељцинирати”, тако да би америчке мегакомпаније које финансирају америчке председничке изборе добиле концесије за руски петролеј, гас и драгоцене минерале будзашто.

Све ово је опште познато. Поставља се питање зашто професор Беговић дозвољава себи да пише о председнику неке земље као о некоме чије је „признање” коначно дато, о некоме „коме није стало до благостања становника Русије”.

„Политика” то дозвољава Борису Беговићу, који је на интернету представљен као један од „аутора” „Политике”. Замислите да Милан Мишић напише да Бараку Обами није стало до благостања становника Америке јер није ништа учинио да укине прислушкивање свих становника САД.

Професор Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу и Универзитета у Београду