Činjenice o „priznanju” Putina

„Blagodeti” slobodnog tržišta i uticaj zasićenja EU robom vidljivi su u Srbiji – sve je skuplje nego u Beču. Glavni razlozi su nedostatak slobodne konkurencije, višeslojna mediokritetnost i endemska korumpiranost društva u Srbiji, mada ona postoji i u, na primer, Hrvatskoj. Sasvim je jasno da nekontrolisan upliv naizgled jeftinije robe ne garantuje automatski viši životni standard za ogromnu većinu stanovništva.

U tekstu profesora Begovića („Pogledi”, 18. 12. 2013), ozbiljna ekonomska ocena odnosa EU i Ruske Federacije je minimalna, a takođe nije prisutna objektivna analiza udela ekonomskih i potrošačkih faktora u gigantskoj geopolitičkoj igri SAD protiv svih, i protiv istovremenih koalicija nekoliko zemalja (Bžežinski), u kojima dobitnik dobija sve, a gubitnik ništa. V. V. Putin dobro zna u kojoj je meri Ruska Federacija korumpirana (mada može da ukaže da postoji i državno sponzorisana korupcija u SAD, i to na trilionskodolarskom nivou). Putin takođe zna da je potrošački nedovoljno obrazovano stanovništvo lako zaludeti naizgled jeftinim, lošim proizvodima u kojima je sve u pakovanju i reklami. Znajući to, čini šta može, ekonomskim sredstvima,prodajući gas Ukrajini po nižoj ceni i dajući kredite, da bi zaustavio vojno-teritorijalni prodor SAD, čiji je EU poslušni ekonomski kontingent (za svoj profit-bakšiš), u istorijsko predvorje Rusije.

Čudno je zanemariti u bilo kakvoj analizi da su vojne baze i raketna postrojenja SAD postavljeni od severoistočne Evrope u polukrugu do Japana i Južne Koreje (uzgred budi rečeno, vojno prisustvo SAD je u nekih 90 zemalja u svetu). Putin i bilo ko drugi na čelu Ruske Federacije shvata da SAD u svim svojim kontigencionim planovima vidi Rusiju kao neprijatelja koga treba, ranije ili kasnije, uništiti ili neutralizovati ili „jeljcinirati”, tako da bi američke megakompanije koje finansiraju američke predsedničke izbore dobile koncesije za ruski petrolej, gas i dragocene minerale budzašto.

Sve ovo je opšte poznato. Postavlja se pitanje zašto profesor Begović dozvoljava sebi da piše o predsedniku neke zemlje kao o nekome čije je „priznanje” konačno dato, o nekome „kome nije stalo do blagostanja stanovnika Rusije”.

„Politika” to dozvoljava Borisu Begoviću, koji je na internetu predstavljen kao jedan od „autora” „Politike”. Zamislite da Milan Mišić napiše da Baraku Obami nije stalo do blagostanja stanovnika Amerike jer nije ništa učinio da ukine prisluškivanje svih stanovnika SAD.

Profesor Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i Univerziteta u Beogradu