Неприхватање детета

Повремено јавност бива узнемирена и ужаснута неком трагедијом у којој настрада мало дете. Када се открије да је дете преминуло зато што га је његов родитељ физички злостављао или зато што је било предмет неког тешког облика занемаривања, људи се питају: Како је то могао да уради? Како је то могла да уради?

Људи често верују да је однос родитеља према детету генетски програмиран у смислу да би се сваки родитељ нагонски жртвовао да мора да бира између очувања свог или дететовог живота. Управо овакви трагични примери показују да овакав однос није урођен, већ да га одређују други фактори. На пример, шеснаестогодишња ученица која је успешно крила своју трудноћу, одлучила се на чедоморство зато што је веровала да би рађање детета, али и само сазнање да је родила, потпуно уништило њену могућност да има младост какву жели, да би јој уништило живот. Њен поступак је резултат размишљања: Или оно или ја.

Одрасли људи су спремни да буду родитељи онда када су спремни да због улоге родитеља на неко време потисну и искључе онај део себе који зовемо „унутрашње дете”. Ако то не ураде, а добију дете, тада према њему могу да заузму став старијег детета према млађем: „Ти си се родио и упропастио ми живот. Боље би било да се ниси ни родио.” Знамо да дете није самостално настало, већ да је родитељ учествовао у његовом зачећу, али то не зна родитељево „унутрашње дете” које размишља ирационално, не прихватајући ни дете, ни своју одговорност.

Некада је ово одбацивање детета отворено и јасно изражено, а некада је оно прикривено, тако да постоји само на психолошком нивоу, када се активира само у неким ситуацијама. „Окидачке” ситуације су када болесно, нервозно или тврдоглаво дете дуже време иритира родитеља, тако да из њега провали излив снажне мржње према детету у облику бруталног насиља без трунке самилости.

Свако дете има иманентно право да живи и постоји. Поред права на љубав, то је главно право детета. Зато ни један родитељ не сме да негира ово право забрањујући детету да постоји. Било која изјава или понашање које може да се протумачи као упућивање „забране на живот” детету јесте психолошко злостављање детета.

За оцену да ли је дете злостављано или није, пресудан је тип односа родитеља или одраслог у улози родитеља (очуха или маћехе) према детету. Свако неприхватање дететовог права на постојање, сваки сигнал да постоји прикривено осећање мржње или презира према детету јесте позив на узбуну.

Важно је да за мајку или оца своје деце не бирамо људе који су инфантилни и егоистични. Често разиграни партнери који су добри за забављање нису добар избор за озбиљну везу и родитељство.