О сили и народу

У издању "Геопоетике" јуче је изашао роман нобеловца Орхана Памука "Џевдет-бег и његови синови" у преводу Енвера Ибрахимкадића с турског за српско издање. Ово је први Памуков роман, за који је још у рукопису добио награду, и којим је најављен његов изузетни таленат. Књига је, према речима Владислава Бајца, директора "Геопоетике", чврста романескна сага-тврђава о три генерације једне имућне истанбулске породице, у временском распону од 1908. до 1971, а сам је аутор овај роман упоредио са Мановим "Буденброковима". Доносимо један, карактеристичан одломак из романа, у редакцијској опреми.

"Добро, верујеш ли ти да ће се све решити забранама и силом?" упита Мухтар-бег Рефика.

"Сви знају да је сила, или суровост коју је држава примењивала, давала повода путу нашег развоја кроз историју", одговорио је Рефик.

"Ти си, дакле, на страни развоја, чак и употребом државне силе?" упитао је.

"Зар то није оно што се иначе увек примењује?" упита Рефет-бег.

"Стани, стани! Нека одговори младић", рече Мухтар-бег. "Нека напокон каже да је на страни употребе силе!"

Рефик није рекао да се залаже за употребу силе, али је схватио да не може да каже ни да је сасвим против тога. На то, осећајући да је приморан да понавља оно што су радили сви они који у оваквим ситуацијама нису могли да донесу одлуку и размишљајући како се нашао у таквој ситуацији, поче излагати оно што је знао о улози коју је у нашој историји играла употреба силе. На једној страни је причао о реформама Махмуда II, а на другој је истраживао зашто се осећао тако приклештеним.

"Не може се оправдати ништа што се постиже бичевањем људи", помисли Рефик, али је опет мислио како се не може ни противити сили, која, у принципу, отвара пут развоју.

"Али они немају намеру да одустану", опет је рекао Мухтар-бег. "Рефет, хајде ти испричај оно, како се зове... Оно што је урађено у Адани да се номадска племена населе на једном месту... Колико има година... већ сто година желе да номадска туркменска племена сместе да живе у кућама. Они, међутим, желе да остану номади! На крају су их силом, батином негде населили. Шта се десило? Повећала се продуктивност! Пољопривреда се развила! Земља се развила! Тамо се сада сеје памук који тражи цео свет! Да су се они питали, они би се одлучили за оно старо, заостало и бедно стање... Ето, у томе је значај силе!"

"Али, тлачењем људи не може се постићи просветљеност и напредак", рекао је Рефик.

"Ах, синко, не могу да разумем ове твоје речи", рече Мухтар-бег осетивши задовољство освете за све оно што се накупило у току свих досадашњих расправа са Рефиком. Насмеја се. "Шта је то што ти називаш просветљеношћу? Просперитет сам разумео. Просперитет је битан. Нека држава напредује, само да се околина не петља у то што називаш просветљеношћу. Нека остане тама. Нека остане тама, али нека држава напредује, нека пољопривреда напредује, нека индустрија напредује. Иначе се никако неће напредовати, зар није тако? Све што је урађено, урађено је помоћу батине!" Видевши очајање на Рефиковом лицу: "Можда сам те погрешно схватио. Можда се варам", рече. "Али овде не може постојати ништа што допушта да све буде слободно!"

Осећајући потребу да се малопређашњи разговор настави, како би се решио ове збуњености и уредио своје мисли, Рефик упита:

"Добро, а како би требало да буде? Како се батинањем народ може довести до просветљености? Ако желимо да у овој земљи засија светло разума и промена, зар то не желимо за народ?" Будући да му нико није одговорио, овога пута гледајући Рефет-бега у очи упита: "Зар, по вама, није погрешно да се народу силом намећу промене и напредак? Можда наша историја бележи промене које су донесене применом силе против народа, али не морамо зато сада да оправдавамо употребу силе ове државе..."

Окрећући се и према Омеру, Рефик је опет поновио исто. Али на његовом лицу није успео да види ништа осим подругљивог осмеха који је имао и приликом расправа са хер Рудолфом. На то се у њему јавила потиштеност какву још није осетио ни после једне расправе, те поче да смишља одговоре које треба дати Мухтар-бегу. Прво: "Рећи ћу му да никада нећу подржати неку идеју која је против народа, већ за народ, али силом. Ја ћу му онда рећи да тако нешто не може бити. А он ће ми, са уживањем, прво навести примере из историје, а потом упитати како ћу спровести своје пројекте о развоју села. Ја ћу му рећи да ће то бити вољом парламента. А он ће, смешећи се, мени рећи како народ није изабрао парламент! И ја ћу се на то збунити! Добро, ко је у заблуди? Нико! Он само жели да ми докаже како нема ничег лошег у употреби силе против народа. А ја му се противим! Резултат? Сви износе своје мишљење, он изгледа као да је мало више у праву. Разлог за то јесу ови моји пројекти. Међутим, ја сам ове пројекте урадио да дође просветљеност…

Поново се вратио на своја размишљања од малопре: "А ја ћу му онда рећи да народ треба да бира парламент. Он ће ми пак одговорити како народ неће изабрати онога ко му је од користи, него онога што му баца прашину у очи, а то је тачно. Када би се сада одржали слободни избори, кад би се дозволило другим и неким трећим партијама, све хоџе, хаџије и шпекуланти ушли би у парламент. Онда би требало донети законе који онемогућавају да они уђу у парламент: да се, на пример, вера не може постићи оруђем политике, да посланици не могу бити без факултета, да, затим, не могу у парламент аге и трговци. Затим би требало да се народ обучи како да изабере поштене људе! Даље?" Насмеја се сам себи. "Шта би онда требало радити", прошапута. "Мухтар-бег није у праву. Не може се рећи ни да сам ја у праву. Али ја имам добре намере. Ја желим нешто да урадим! Шта желим да урадим?" Сећајући се расправе са хер Рудолфом помислио је: "Желим да доведем просперитет".