Место на којем се медаље не броје

Ђорђе Огризовић је први разред Треће београдске гимназије. Такмичи се од петог разреда и има више од 40 награда и медаља из историје, географије, српског и италијанског језика, шаха, цртања, математике, физике. Држи их у фиокама, јер како каже, заузеле би сигурно два зида.

Ове године представљао је Србију на Дечјој лиги народа, која је под покровитељством ОЕБС-а одржана у Украјини и наравно донео награде у конкуренцији 2.500 вршњака из целог света.

Стефан Црнојевић решава задатке из скриптографије, онако из забаве. Самоук је, а на међународном такмичењу у Холандији као основац је освојио златну медаљу у конкуренцији ученика завршних разреда средњих школа. Николина Марковић свира клавир, обожава српски језик, али се такмичи и из математике. Награде је престала да броји.

Они су део око 13.000 најталентованијих основаца колико их је од 2006. године тестирано за место у Регионалном центру за таленте „Београд 2”.

Будуће научне звезде откривају наставници и школски психолози, могу да их предложе и родитељи ако их не номинује школа, а тестирање се обавља на почетку сваке школске године. „Београд 2” је један од 14 центара колико их има у Србији, основан као „установа од посебног значаја” на Светог Саву 2000. године. Сваког викенда, овде око 900 најталентованијих ђака решава мистерије из чак 14 научних дисциплина, од језика и информатике до психологије и фотографије.

Будући научници овде уче и оно што се не предаје на факултетима – писање првих семинарских и научноистраживачких радова, које потписују професори, доктори наука који су им ментори. Неки од ових талентованих клинаца већ имају и своје патенте, за које нажалост нико није заинтересован и које ћемо вероватно купити за велике паре када их једном скупо продају некој западној земљи.

О њима се не зна много, држава се не утркује са давањем пара, а новинари иако забележе по неку медаљу, ретко долазе да виде место које је главни „кривац” што се име Србије чује на највећим научним такмичењима…

– Наши ђаци се са такмичења никада не враћају без медаља, а највећи проблем је што брига о талентима није институционално решена. Иако смо званично на буџету Министарства просвете и града Београда, ђаци се ипак сналазе како знају и умеју, а путовања им најчешће финансирају родитељи. Ево, сада су њих петоро били на такмичењу на Балију, четворо се вратило с медаљама, а само једна карта је коштала хиљаду евра – прича Никола Срзентић, један од двоје запослених у овом центру.

Он није класичан директор – када је потребно, није проблем ни да се ухвати метле или четке за кречење. У канцеларију чика Николе, како га зову деца, улази се без куцања, у шта смо се уверили прекидани сваки час рафалним питањима ђака и родитеља, али и непрекидном звоњавом телефона. Одавде се последњих година практично координира рад свих центара у Србији.

– Велики је проблем када се путује у други град на такмичења, то важи за све ђаке, не само из Београда, јер је преноћиште велики трошак који не плаћа држава, па су такмичари принуђени да устају рано, у четири, пет, клацкају се аутобусом неколико сати и онда тако уморни раде врло захтевне задатке и још освоје награду. Ја на срећу имам подршку родитеља, па одлазимо дан раније, како би био одморан за такмичење – прича Ђорђе са каквим се проблемима суочавају таленти о којима ретко ко мисли.

Николина Марковић из Лазаревца овде је први пут дошла са 12 година.

– Сада сам први разред гимназије. Прво сам ишла на српски, а после сам се пребацила на математику. Свирала сам клавир, а сад идем на соло певање. Овде је све другачије, за разлику од школе овде није циљ оцена, нико нас не назива штреберима и сви су опуштени – каже Николина.

– Овде радимо оно што волимо, а у школи оно што се мора – надовезује се Ђорђе, док чика Никола коментарише – „Ја вам кажем да су ова деца паметнија од нас.”

Таленти имају и свој часопис истог имена, сами га уређују, исто као што су сами окречили просторије центра како би уштедели сваки динар. Све учионице су пуне, чак и ходници, врата се непрекидно отварају. На зидовима окреченим у дречаво зелено панои, постери, задаци, фотографије. Ово је њихов простор, тако да без проблема добијају кључеве просторија ако су им потребни, за рецимо – журку.

– Још је Платон први споменуо талентовану децу, а ми у Србији данас немамо институцију која се бави надареном децом испод петог разреда. Ми смо спустили старосну границу и сада нам овде долазе и ученици петог и шестог разреда, али потребно је спустити се и међу најмлађе разреде и то је нешто на чему ћемо радити у будућности – прича нам Срзентић.

Питамо га шта је најтеже?

– Писање карактеристика за одлазак у иностранство. Највише бих волео да их задржимо овде, али остајем без аргумената када добију фантастичну понуду за школовање – одговара.

Већина деце која су једном отворила врата Центра за таленте, остаје везана за ово место, а чика Николи је пуно срце када се они врате као предавачи, иако су у међувремену постали асистенти на факултетима.

Многи су управо у овим клупама и кроз дружење с другом децом, одлучили шта ће бити када порасту, па је тако у последње две године чак петоро ђака електротехничких школа на крају уписало – књижевност.