„Баш-Челик” се настанио у Софији

 Велика метална скулптура београдског уметника Саше Панчића (1965) названа „Баш-Челик” постављена је на отвореном простору у Софији.

Тешка две тоне и висока три метра, нашла је своје место на платоу испред нове пословне зграде у источном, резиденцијалном делу града, тачно преко пута руске амбасаде. Идеја о изради и постављању скулптуре нашег уметника у бугарској престоници потекла је од тамошњег колекционара и банкара Емила Иванова.

– Протеклих година Иванов је откупио неколико мојих радова са изложби у Софији, а онда ми храбро понудио могућност заједничког пројекта за јавни простор. Једини услов био је да скулптуру израдим од кортен челика, што у суштини није био услов, већ остварење моје велике професионалне жеље.

Материјал (плоче) купљен је у Италији, сечен у Чешкој, а склапан и варен у Бугарској – објашњава Саша Панчић. Своју уметничку поетику и просторно-динамички поступак Панчић је ослонио на народну причу „Баш-Челик”. Једним делом је то игра речи, где назив буквално упућује на материјал употребљен за израду скулптуре, а онај други поетски или духовни део „Баш-Челика” је унутар значења саме приче.

– То је народна прича распрострањена код свих Словена, чији се порука и садржај прихватају по дубокој архетипској основи.  Поред мноштва митских одредница; са елементима ватре, воде, симболиком броја 3 и броја 9, затим директном и индиректном повезаношћу са грчким митовима и епом о Гилгамешу, прича „Баш-Челик” је паралелно и доминантно грађена на идеји две љубави. Прве, најмлађег брата-царевића према сестрама, и друге, истог тог царевића према својој жени. Добротом и љубављу најмлађи брат испуњава очев завет да препусти сестре ономе ко их први запроси. Иако се томе противе најстарији и средњи брат, он даје сестре првим просцима, без знања о томе ко су они.

Ту храбру одлуку и испољено поверење узвратиће му непознати зетови. Они ће му у најважнијем тренутку водом с Јордана повратити изгубљени живот и помоћи да избави своју жену из руку тог „ђавољег врага” Баш-Челика.

Другим речима, мишљење и чињење на основу љубави и доброте се рефлектује тако да може повратити чак и изгубљени живот, а посебно што је он надаље окренут ка остварењу још једне љубави. Мој ликовни рад је веома близак нечему што бих именовао као динамички простор претварања дводимензионалних површина у тродимензионалне објекте.

Пошто су површине увек повезане језиком слике, а објекти са нашим физичким светом, узбудљиво је шта све стаје у тај „међупростор”, у овом случају још више, како се такав поступак повезује са народном причом – каже Саша Панчић.

Скулптура овог уметника, чији се радови иначе налазе у многим приватним и јавним колекцијама, настала је из претходног низа металних скулптура излаганих 2006. године у Галерији Културног центра Београда. У близини места где је „Баш-Челик” постављен  налази се и зграда амбасаде Немачке, као и гроб Петра Деунова, оснивача „Белог братства” (следбеници у белим одорама сваке године плешу укруг на Родопским планинама, подражавајући природни ток и култ Сунца којем су посвећени), који непрекидно ходочасте људи из целог света.

Панчићев уметнички рад постао је тако део већ „успостављених значења” у окружењу. „У времену иза нас, нормално „комшиjско чашћавање” било је испуњено увредама, псовкама, гранатама и понеким вицем, али скулптурама никада.  

Када сам завршио посао, моји домаћини су поносно изјавили да сам једини странац чија савремена скулптура од сад живи у јавном простору Софије. Свакако да то говори више о њима него о нама, али је добро однекуд кренути”, каже Саша Панчић.