Шајбна мајстор Шаце оштри већ пола века

Десетине хиљада ножева, маказа, скалпела, сатара, секира, месорезница и других сечива прошло је кроз руке Александра Лилера. Популарни Шаца, како зову овог седамдесеттрогодишњег Земунца, и данас се бави оштрачким занатом. Знају гасвимесари са земунске пијаце, угоститељи из ресторана дуж Дунавског кеја, ловци, фризери и друга клијентела из комшилука и шире.

Дочекује нас у радионици не већој од десетак квадрата, у којој већ 28 година на механичкој направи поставља каменове и шајбне – округле алате са брусном текстуром на површини. Као да смо дошли да „купимо занат”, Шаца почиње са практичном наставом:

– Ево, овај нож је лош. На сечиву су се појавили зупци, а и не варничи кад га ставим на камен за оштрење. Е гле сад, провлачим га кроз филцану шајбну за полирање. Онда кроз још једну, да изравнам зупце. Последња фаза је крпена гланцара која служи за, како име каже, завршни сјај. Сад је толико наоштрен да брије – задовољно се осмехује док благим покретом сечива експериментално струже длаке с руке.

Идуће године навршиће 50 година бављења овим послом. Све је почело 1954. године, у радионици земунског мајстора оштрачког заната, Немца Лудвига Форстера.

– Напустио сам гимназију и постао шегрт у Форстеровој радњи у Маршала Тита, данашњој Главној улици. Занат се тамо пекао три године. Упоредо сам ишао у занатску школу „Нада Димић” – присећа се овај бритки мајстор.

Радио је потом у радионици „Оштрица”, која је за целу СФРЈ брусила ножеве, секире, хируршке инструменте... После одслужене војске, 1967. се сели у фабрику „Импа”, где оштри углавном месарске маказе. Затим се запослио у приватној радњи у Његошевој.

– Плата ми је била... па као сад хиљаду евра! Дешавало се, пошто волим кафану, да заглавим у оближњој „Зони Замфировој”. Па кад нестане новца, одем у радњу и узмем из касе паре, а од наредне плате вратим – прича Шаца.

У његове „референце” спада и оштрење хируршких инструмената за Земунску болницу и плочастих ножева који се користе у штампаријама. Радионицу у којој је данас, отворио је 1985. године. Прегрмела је санкције, инфлацију, бомбардовање, промене режима, транзицију... Шаца каже да је опстао и остао захваљујући препорукама задовољних муштерија, који су глас о њему ширили од уста до уста.

– Проблем је у подучавању, јер данас обука траје два-три месеца. А без три године шегртовања нема заната – закључује Шаца.

----------------------------------------------------

„Асистира” и хирурзима

У нарочита своја прегнућа, мајстор Шаца убраја оштрење месорезнице, јер њоме се, каже, посече и онај ко с њом ради, а камоли они што је оштре.

Пипава „работа” је, истиче Шаца, оштрење хируршких ножева. Зато их обрађује са хируршком пажњом и прецизношћу. Поносан је што после такве обраде никада није било рекламација. Штавише, тренутно оштри инструменте за хирурга који га је – оперисао.

Млеко после рада

Правило је да оштрачи користе маску док су на радном месту. Шаца је махом не употребљава, али зато не скида качкет и наочаре док ради, па је фактички заштићен. По обављеном послу, треба попити пола литре млека због прашине која се удише у току рада.