Немаш књижицу, нема фотеље

Када су средином јуна постављени нови директори у 27 здравствених установа у Београду прва реакција и запослених у здравству, као и опозиције у градској скупштини била је да је критеријум за њихово именовање била партијска припадност, односно повезаност било са Демократском странком, било са Демократском странком Србије, које су на власти у главном граду. Сличне су реакције и у другим општинама и градовима по Србији, где су у току конкурси за избор нових челних људи у домовима здравља и клиничким центрима, који су од ове године поново у надлежности локалне самоуправе.

У Новом Саду је, на пример, како су о томе већ писале новине, владајућа већина, коју чине Српска радикална странка, Социјалистичка партија Србије и "отцепљени део" Демократске странке Србије, после преласка неколико здравствених установа у надлежност града, поставила своје кандидате за в.д. директоре, а конкурс за избор нових руководилаца очекује се током лета.

У главном граду Војводине, такође, владајуће странке, које су између себе поделиле и јавна предузећа, игноришу претходну праксу да председници управних одбора јавних предузећа (и институција) и председници надзорних одбора морају бити из различитих партија, чиме је било омогућено успостављање елементарне интерне контроле. Сада су и председници управних одбора и председници надзорних одбора из исте партије. Тако су, на пример, кадрове за руководство Завода за изградњу града дали радикали (Игор Мировић, директор, Душан Маџарац, председник Управног одбора), социјалисти газдују јавним предузећем "Пут" (Душан Видачић, директор, Блажо Вујевић, председник УО и Предраг Шпаравало, председник Надзорног одбора), док су у Новосадским топланама и директор (Светозар Малетић), и председници Управног (Љубица Ивковић) и Надзорног одбора (Душан Кондић) кадрови одбачених деесесоваца.

Ово су само најновији примери који се могу искористити за одбрану тезе да је Србија и сада, баш као што је била и претходних деценија, партијска држава – у којој се до било каквог положаја у државној служби тешко може доћи без блиских веза са владајућим структурама.

Некада се због тога "изиграва" и закон, као што је рецимо случај са последњим постављењима помоћника министара, који би требало да су нестраначки професионалци. Законом о државним службеницима, који је на снагу ступио 1. јула 2006. године, предвиђено је, наиме, да политички део сваког министарства чине само министар, државни секретар и до три саветника које министар може да доведе. Сви остали запослени су државни службеници чији статус не зависи од политичких промена у земљи (помоћници министра, секретар министарства, начелници одељења). Када је овај закон усвајан у скупштини је речено управо да је његова суштина деполитизација и професионализација државне управе, а један од начина да се то постигне јесте и, рецимо, бирање помоћника министара на јавном конкурсу, са мандатом од пет година, што је годину дана дуже од мандата министра. Ти конкурси требало је да буду завршени до 1. јула ове године и парламент управо расправља о закону којим се тај рок продужава, уз образложење да нова влада није имала времена да спроведе конкурс.

У међувремену је, међутим, део министара предложио, а влада поставила помоћнике по старом закону. Како је готово извесно да ће они само бити званично поново изабрани и на конкурсу, већ сада је јасно да од жељене деполитизације неће бити ништа. На места помоћника листом су постављени страначки кадрови. Ево само неколико примера: Стојан Аризановић (Г17 плус) помоћник министра економије и регионалног развоја – сектор туристичке инспекције, Бојан Димитријевић (ДС) помоћник министра одбране – сектор за људске ресурсе, Вуко Антонијевић (ДСС) помоћник министра за Косово и Метохију – председник координационог центра за Косово и Метохију у Министарству за Косово и Метохију, Милан Моковић (НС) помоћник министра за инфраструктуру – сектор за ваздушни саобраћај.

Саговорник "Политике", доскора близак врху српске власти, који је добро упућен у систем по којем се бирају кадрови, тврди да се партије готово надмећу у томе ко ће боље и више да награди неком функцијом своје чланове или симпатизере да би их још више везали уз себе. Постављањем својих кадрова, без обзира на то да ли је реч о члановима странака или особама блиским партијама, странке заправо контролишу највећи део финансијских токова у земљи. И у свему томе не постоје велике размирице међу партијама, јер, како тврди наш саговорник, међу њима постоји нека врста џентлменског договора да у пакету са министарством иду и руководећа места у највећим ресорним јавним предузећима.

Посао око поделе директорских и места у управним одборима, иначе, у новој влади још није завршен. И док ће директорске фотеље највероватније бити попуњене по принципу "коме министарство, њему и директор", при подели места у управним одборима највероватније ће се држати принципа 50:30:20. То значи да би ДС-у припала половина места, ДСС-у, на чијој би се квоти нашао и НС, 30 одсто места, а Г17 плус 20 одсто.

Уколико би при таквој расподели функција, осим партијске припадности у обзир били узети и неки други, пре свега професионални критеријуми, према мишљењу Немање Ненадића, програмског директора Транспарентности Србија, ситуација и не би била толико лоша. "нема, међутим, гаранција да ће тако и да буде", каже Ненадић.

Један од начина за задовољавање апетита партијских кадрова јесте и увођење нових функција како губитак старе фотеље не би значио и удаљавање од власти. Тако је, на пример, после формирања нове владе место шефа канцеларије за сарадњу са медијима припало ДС-у, па је њен дотадашњи шеф Срђан Ђурић постао саветник за медије премијера Војислава Коштунице.

Гужве је било и у скупштини где су на место секретара претендовале и ДС и ДСС. Излаз из пат позиције, јер ниједна страна није желела да попусти, нађен је у томе да место секретара припадне ДС-у (Тамара Стојчевић), али да се повећа броја заменика секретара да би била услишена жеља ДСС-а да досадашњи секретар парламента Марко Даниловић остане у скупштинском секретаријату. Место другог заменика секретара припало је демократама и на њему је Милош Тодоровић.

"Подела плена", међутим, не завршава се само поделом места у државној управи већ партије своје људе постављају и у дипломатији, јавним и комуналним предузећима, институтима, агенцијама, фондовима, здравству, социјалним и културним центрима, студентским домовима, ветеринарским станицама, школама, позориштима, болницама, затворима, службама за одржавање споменика и меморијалних паркова…

У Србији, наиме, расподелу политичке моћи и даље прати и подела утицаја у економској и социјалној сфери друштва, због чега су, према речима Зорана Стојиљковића, професора на Факултету политичких наука у Београду, честе ситуације да се ни до обичног радног места у државним институцијама не може доћи без партијске књижице, а камоли до директорског или до места у управном одбору.

– у Србији је формиран политички картел. Странке функционишу по принципу предузећа за узајамно осигурање – каже Стојиљковић и наводи да су у тај систем увучене све парламентарне странке, без обзира да ли су оне владајуће или опозиционе. То практично значи да може само да се, у зависности од изборних резултата, мења број позиција које странци припадају, али је увек извесно да ће свако добити свој део колача.

Према речима Винка Ђурића, директор агенције "Ипрес", и у свим другим државама партије утичу на кадрирање, али се тамо доласком нове владе мења само најужи врх власти, политички део државног апарата, док се у Србији после избора нове владе на удару нађе и велики број професионалаца запослених у државном апарату.

– У традиционалним демократским системима тај основни апарат у државним  институцијама је професионални, годинама и оперативно ради и зато институције система функционишу. Овде код нас после избора цео апарат се мења па прође доста времена док се нови људи уходају, виде каква је ситуација и зато се осећа да нешто не функционише у држави – каже Ђурић.

У иностранству се, ипак, како то објашњава Зоран Стојиљковић, при постављању људи на одређене функције, осим по партијској припадности, води рачуна и о одређеним професионалним критеријумима, па не може да се деси да дојучерашњи шеф земљорадничке задруге буде директор јавног сервиса или да седи у управном одбору државне нафтне компаније.

А управо се нешто слично догодило крајем 2005. године, када је у УО ЈП "Транснафта", које је настало реструктурисањем Нафтне индустрије Србије, постављен Мика Влаовић (ДСС), земљорадник са завршеном основном школом.

Сличан је и случај "ротације министара" из претходне владе на друге министарске позиције које са претходним немају никакве везе. Тако је Радомир Наумов енергетику заменио верама, Александар Поповић науку енергетиком, Зоран Лончар локалну самоуправу просветом, а бивши помоћник министра одбране Снежана Марковић-Самарџић постала је министар спорта и омладине. Треба подсетити да је и садашњи председник Србије Борис Тадић својевремено у федералној влади био најпре министар телекомуникација, а потом одбране.

Не би, ипак, било праведно оценити да се у Србији ништа није променило од времена комунизма. Зоран Стојиљковић подсећа да је у то доба народу практично наметана политичка и друштвена елита из редова једне партије. Данас, међутим, грађани могу да бирају међу странкама на изборном тржишту.

– Јуриш на власт је, међутим, остао исти – закључује Стојиљковић.

--------------------------------------------------------------------------

Вертикална подела

До сличног закључка као и Зоран Стојиљковић дошла и Весна Пешић, посланица Либерално-демократске партије, у свом истраживању "Партијска држава као узрок корупције у Србији" (објављено марта 2007.). Она наводи да је "интересна повезаност друго име за свеопшту политизацију институција, чија мањкавост омогућава несметану трговину моћи и новца".

Весна Пешић подсећа и да је у претходној влади Војислава Коштунице уведена подела власти по вертикали тако што једна странка управља над једним делом власти у целини. Под "ексклузивну контролу" једне странке подводе се све институције, имовина и постављења која спадају у одређену област управљања (финансије, полиција, здравство итд.).

– Свакој партији у владајућој коалицији дата је контрола над делом власти без икакве контроле као да је њен искључиви приватни посед. "Вертикална подела" власти коју је увела Коштуничина влада елиминисала је узајамну контролу коалиционих партнера која је карактерисала Ђинђићеву и Живковићеву владу – тврди Весна Пешић.

Чињеница јесте да у Ђинђићевој и Живковићевој влади министри и њихови помоћници често нису припадали истим странкама, али су, ипак, постављани по партијској линији, јер се знало којој странци припада које место. Много је, такође, и оних који су пре шест година сумњали да је и сама Весна Пешић за амбасадора СР Југославије у Мексику постављена не захваљујући великом искуству у дипломатији него томе што је била дугогодишњи опозициони лидер.