Калашњиков, одлазак чувеног конструктора

Наоружао је читав Варшавски пакт, наоружао и читав „трећи свет”, а нико му није плаћао лиценцу. Био је најпознатији бренд оружја, најјачи извозни адут Русије.

Бестидно су га годинама фалсификовали – и данас га фалсификују. Да је од сваког свог производа узео само по долар, био би светски милионер, али живео је од пензије, викендом пецао рибу на малом језеру у близини Ижевска, 1.100 км југоисточно од Москве.

Михаил Тимофејевич Калашњиков, најчувенији руски конструктор оружја, напустио је овај свет у 94. години. Почетак његове каријере датира од 1944. када је и започео рад на стварању, прво полуаутоматске пушке калибра 7,62 мм, да би 1949. његова аутоматска пушка била уврштена у наоружање совјетске армије.

Од старијег сержанта до генерал-потпуковника и доктора техничких наука, Калашњиков се као конструктор развијао заједно са својим оружјем. Без формалних виших и високих војних и цивилних диплома, али стално у фабрици и на полигонима, слушајући примедбе и предлоге војника и официра, надгледао је сваку фазу развоја сваког свог модела и типа стрељачког оружја.

Од 1949. стално је живео у Ижевску, где је скоро до краја живота био и главни консултант фабрике пешадијског оружја, али и председник Руске уније произвођача пешадијског наоружања. Био је академик и члан 12 домаћих и страних академија наука, а у родном селу Курја одавно му је постављена биста.

Породица Михаила Калашњикова није била „милована” у време Стаљина, јер су сматрани кулацима, имали су две краве, што су неки сматрали за превише, па су његова шесторица браће и две сестре отерани у Сибир.

Стаљин је лично потписао одобрење за рад на аутомату АК-47, један такав аутомат био је стално у његовом кабинету. За тај пројекат добио је Стаљинову награду. У време 1949. то је било око 150.000 рубаља, па је од тих пара купио први аутомобил, „победа”. Никада није све сводио на рубље или доларе, држао је до војничке и официрске части.

Када сам Калашњикова пре тачно десет година упитао колико „калашњикова” има приватно у свом четворособном стану где је живео са унуком, рекао ми је да нема ни један, иако је добио на поклон један позлаћени.

Викендом је ишао у дачу, бавио се мало земљом, копао и цепао дрва, прикупљао експонате за свој музеј – једног дана. Радним даном је био у фабрици, или на полигону од осам до 17 сати. Никада се није жалио на пензију, рекао ми је да је био „дете свог времена” и да је радио „за своју земљу и свој народ, да није љут ни на кога”.

На пензију је имао неке додатке, нешто му је доделио Јељцин, а нешто Путин. Упознао је Стаљина, Брежњева, Андропова, Черњенка, Горбачова, Јељцина и Путина – и сви су му у кућу долазили.

Процењује се да је „калашњиков” произведен у око 100 милиона комада широм света. Модел АК-47 су амерички војници у Вијетнаму узимали од заробљених, или погинулих противничких војника и користили га радије него америчку пушку М-16 јер је АК-47 пушка која трпи врло тешке услове одржавања у борби.

У руској армији систем „калашњиков” постоји у три калибра: 7,62 мм, 5,45 мм, а развијен је и НАТО калибар 5,56 мм.

Калашњиков је био оштар критичар приватизације руске војне индустрије. Сматрао је да је у том процесу све разваљено и уништено, и да су квалитетни кадрови напустили војне фабрике.

Његов син такође је конструктор наоружања, Виктор Калашњиков већ је конструисао специјални аутомат „бизон” за СПЕЦНАЗ трупе и полицију.

Михаил Калашњиков никада није имао моралну дилему да је од његовог оружја у свету погинуло више људи него од било ког другог. Пре десет година ми је рекао „да у ратовима нису криви ни народи ни војници, већ политичари који државе и народе уводе у ратове, јер у рату пуцају и једни и други. Ако нећете да будете убијени, понекад морате и да убијете”.