Може ли Дачић да избегне ванредне изборе

Формално-правно гледајући, сасвим је могуће да 16. марта, када се планирају избори за Београд, буду и ванредни парламентарни избори. До тог датума има још три месеца, а избори могу да се одрже и у року од 45 дана од дана расписивања, па нема законских препрека за излазак грађана на биралишта за републички парламент. То би било могуће и пре половине марта чак и ако би одлука о томе била донета након божићних празника.

Рекавши да постоји теоријска шанса да у наредној години буду расписани ванредни парламентарни избори и да би због трошкова одржавања избора за нови сазив Скупштине Србије било прагматичније да се они одиграју у истом дану када и избори за Скупштину града Београда, Небојша Стефановић, потпредседник СНС и председник Скупштине Србије, заложио се управо за најкраћу могућу кампању, од 45 дана, како ниједан од државних приоритета и циљева не би био угрожен.

Како се, из процедуралног угла, стиже до тих избора? „Једина варијанта за расписивање ванредних парламентарних избора је распуштање скупштине”, каже Марко Благојевић, извршни директор Центра за слободне изборе и демократију.

А, процедура за расписивање ванредних парламентарних избора подразумева три корака: образложени предлог владе за распуштање скупштине, акт о распуштању скупштине и акт о расписивању ванредних парламентарних избора. За све то, како каже Благојевић, потребан је један дан, односно сат, „јер се то не догађа тек тако”.

Јер како објашњава наш саговорник из Цесида, углавном се то догоди у ситуацији у којој је већ јасно да ће се то догодити.

Благојевић каже да је потребно да постоје неке околности које доводе до ванредних избора: или је већ постигнута сагласност између партнера у владајућој коалицији да се иде на изборе, као што је то био случај приликом расписивања ванредних парламентарних избора 2008. или нефункционисање парламента и криза унутар владајуће коалиције, те немогућности да се формира другачија већина.

За разлику од 2008. године, када су се ДС И ДСС сложиле да иду на ванредне изборе, јер нису могле да направе нову владајућу коалицију са радикалима, данас би странке опозиције врло лако могле да постану део власти и без расписивања избора.

Да ли од воље премијера, који иначе сматра да се неће много тога променити на изборима, осим што може доћи до прерасподеле функција, може да зависи распуштање скупштине?

Благојевић каже да може, у случају да се он не сагласи са идејом о њеном распуштању и додаје да ако би се, рецимо, напредњаци повукли из владајуће коалиције, премијер би, према законским могућностима, могао да покуша да направи скупштинску већину с другим партијама.

Није сасвим немогуће да премијер Ивица Дачић рачуна и на такву могућност кад каже да нико не треба да потцењује политичку моћ СПС-а и коалиције око социјалиста, јер су је добили на изборима.

Председник Србије не може скупштину да распусти тек онако, по својој вољи. Према члану 109. Устава, да би он то учинио, мора претходно да добије образложени предлог владе, у којем треба да пише због чега се сматра да скупштина не може више да функционише и да мора да се иде на њено распуштање. Тек након тога, шеф државе доноси акт о распуштању скупштине и, истовремено, други акт, о расписивању ванредних парламентарних избора.

А ако би такав предлог владе изостао? Благојевић каже да је поменута варијанта једина, а шта би евентуално водило ка првом кораку у расписивању тих избора - да ли је то договор између партнера у владајућој коалицији или криза која паралише рад скупштине – друго је питање.