Треба ли нам држава у привреди и каква

„Држава мора да изађе из привреде”, каже министар економије, а премијер нас просветли изјавом да је влада добијањем датума за почетак преговора са ЕУ „остварила највећи резултат у историји Србије”. Уз Бриселски споразум и „промену свести” још да запевамо „Миљацку” и да нас бог види.

Слажем се с министром Радуловићем да државу, али само овакву неуређену и запуштену, партократску и добрим делом корумпирану, треба најурити из привреде. Али не знам да ли ће се уважени министар сложити самном да оваквој опљачканој и девастираној привреди итекако треба али јака, уређена држава са изграђеним институцијама, са законима које је могуће применити и надасве са државницима визионарима.

Стање српске привреде, без претеривања, може сеупоредити с разореним економијама Немачке и Јапана после Другогсветског рата. Не би нам шкодило кад би проучили искуства те две земље, али рецимо и Сингапураи Јужне Кореје, какве су мере предузимале да бисе опоравиле и данас уврстиле у ред економски најразвијенијих.Без лажне скромности, добро познајем опоравак и економски развој Јапана из тог периода, у свету назван „економско чудо” и уверен сам да бисмо, без обзира на промењени међународни амбијент и историјску дистанцу, могли да применимо њихово искуство, уз одређена прилагођавања на наше услове.

Све политичке партије, сви релевантни друштвени и привредни субјекти постигли су тада консензус да је први и стратешки најважнији државни и национални циљ увести Јапан у сам врх економски развијених земаља света, уз слоган „извозити или умрети”. Пошто им је умирања током рата било и превише, окренули су се себи,својим оскудним материјалним али богатим људским ресурсима, раду, реду, дисциплини, самоодрицању, хијерархији знања, звања и сениоритета и надасве уређеној држави, као неприкосновеном и врховном „газди који се пита и одлучује”. Комисија за планирање држала је све „дизгине” привредног развоја, а тзв. сугестије Министарства спољне трговине и индустрије беспоговорно је извршавао сваки привредник.

С порастом стандарда, главни извор финансирања привреде била је штедња грађана у домаћим банкама. Страни кредити су коришћени не за јавну потрошњу већ за производњу и запошљавање.

Није Србија Јапан нити су Срби Јапанци, али би нам јапанскапозитивна искуства итекако користила.Како се не нађе места за макарједног страног саветника наших највиших функционера из,на пример,Јапана, Сингапура, Кореје, па и неког из Путиновог окружења?Не, они би на покварили шансе за „експресни” улазак у ЕУ.

Уређењепривреде Србије по законима најразвијенијих европских држава и ЕУ је пожељно али неприменљиво, чак разорно за овакву опљачкану и девастирану привреду. Даљапримена неолибералног концепта макроекономског развоја, ког се у доброј мери клоне и много развијеније привреде, уз „избацивање” државе из овако ојађене привреде, води државу у банкрот,а привреду у неоколонијални статус. Не могу се примењивати исти услови пословања и сарадње између неједнако развијених партнера, јер је то онда игра мачке и миша.

Све власти после тзв. демократских промена врте се и саплићу око ЕУ и Косова, а најмање се питају у њиховом решавању, јер одлуке перфидно,а некад и веома грубо намеће инострани фактор. „Историјски” споразум и његово величанствоДатум су ту. Нека застану ту где су, нека причекају, да мало сазру. Велика су нашаочекивања од ЕУ, а да ли су и реална за земљу,која ће, ако и постане чланица, бити негде на њеној периферији?Окренимо се својим не малим ресурсима, својој привреди, јер уосталом од тога највише зависи и безбедност државе и опстанак земље. Потражимо и учврстимо сарадњу, поред „немачке Европе“,и са другим деловима света, где још тињају стара пријатељства.

Амбасадор у пензији