Treba li nam država u privredi i kakva

„Država mora da izađe iz privrede”, kaže ministar ekonomije, a premijer nas prosvetli izjavom da je vlada dobijanjem datuma za početak pregovora sa EU „ostvarila najveći rezultat u istoriji Srbije”. Uz Briselski sporazum i „promenu svesti” još da zapevamo „Miljacku” i da nas bog vidi.

Slažem se s ministrom Radulovićem da državu, ali samo ovakvu neuređenu i zapuštenu, partokratsku i dobrim delom korumpiranu, treba najuriti iz privrede. Ali ne znam da li će se uvaženi ministar složiti samnom da ovakvoj opljačkanoj i devastiranoj privredi itekako treba ali jaka, uređena država sa izgrađenim institucijama, sa zakonima koje je moguće primeniti i nadasve sa državnicima vizionarima.

Stanje srpske privrede, bez preterivanja, može seuporediti s razorenim ekonomijama Nemačke i Japana posle Drugogsvetskog rata. Ne bi nam škodilo kad bi proučili iskustva te dve zemlje, ali recimo i Singapurai Južne Koreje, kakve su mere preduzimale da bise oporavile i danas uvrstile u red ekonomski najrazvijenijih.Bez lažne skromnosti, dobro poznajem oporavak i ekonomski razvoj Japana iz tog perioda, u svetu nazvan „ekonomsko čudo” i uveren sam da bismo, bez obzira na promenjeni međunarodni ambijent i istorijsku distancu, mogli da primenimo njihovo iskustvo, uz određena prilagođavanja na naše uslove.

Sve političke partije, svi relevantni društveni i privredni subjekti postigli su tada konsenzus da je prvi i strateški najvažniji državni i nacionalni cilj uvesti Japan u sam vrh ekonomski razvijenih zemalja sveta, uz slogan „izvoziti ili umreti”. Pošto im je umiranja tokom rata bilo i previše, okrenuli su se sebi,svojim oskudnim materijalnim ali bogatim ljudskim resursima, radu, redu, disciplini, samoodricanju, hijerarhiji znanja, zvanja i senioriteta i nadasve uređenoj državi, kao neprikosnovenom i vrhovnom „gazdi koji se pita i odlučuje”. Komisija za planiranje držala je sve „dizgine” privrednog razvoja, a tzv. sugestije Ministarstva spoljne trgovine i industrije bespogovorno je izvršavao svaki privrednik.

S porastom standarda, glavni izvor finansiranja privrede bila je štednja građana u domaćim bankama. Strani krediti su korišćeni ne za javnu potrošnju već za proizvodnju i zapošljavanje.

Nije Srbija Japan niti su Srbi Japanci, ali bi nam japanskapozitivna iskustva itekako koristila.Kako se ne nađe mesta za makarjednog stranog savetnika naših najviših funkcionera iz,na primer,Japana, Singapura, Koreje, pa i nekog iz Putinovog okruženja?Ne, oni bi na pokvarili šanse za „ekspresni” ulazak u EU.

Uređenjeprivrede Srbije po zakonima najrazvijenijih evropskih država i EU je poželjno ali neprimenljivo, čak razorno za ovakvu opljačkanu i devastiranu privredu. Daljaprimena neoliberalnog koncepta makroekonomskog razvoja, kog se u dobroj meri klone i mnogo razvijenije privrede, uz „izbacivanje” države iz ovako ojađene privrede, vodi državu u bankrot,a privredu u neokolonijalni status. Ne mogu se primenjivati isti uslovi poslovanja i saradnje između nejednako razvijenih partnera, jer je to onda igra mačke i miša.

Sve vlasti posle tzv. demokratskih promena vrte se i sapliću oko EU i Kosova, a najmanje se pitaju u njihovom rešavanju, jer odluke perfidno,a nekad i veoma grubo nameće inostrani faktor. „Istorijski” sporazum i njegovo veličanstvoDatum su tu. Neka zastanu tu gde su, neka pričekaju, da malo sazru. Velika su našaočekivanja od EU, a da li su i realna za zemlju,koja će, ako i postane članica, biti negde na njenoj periferiji?Okrenimo se svojim ne malim resursima, svojoj privredi, jer uostalom od toga najviše zavisi i bezbednost države i opstanak zemlje. Potražimo i učvrstimo saradnju, pored „nemačke Evrope“,i sa drugim delovima sveta, gde još tinjaju stara prijateljstva.

Ambasador u penziji