Пештерска вуна чека Енглезе

СЈЕНИЦА/ПЕШТЕР – Стотине тона изузетно квалитете вуне, драгоцене текстилне сировине, пропада на Пештеру. Сточари овог дела Србије се надају извозу, па вуну љубоморно чувају углавном по таванима, чекајући купце.

Овде се све променило, па и начин шишања оваца. Уместо ручног шишања маказама, како се одвајкада радило, данас тај посао обављају специјалне машине, које су олакшале посао сточарима. Међутим, неисплативо је да шишање овце кошта 1,5 евра, а килограм свеже вуне стаје 80 динара.

Пештерски сточари били би задовољни ако би од продаје вуне зарадили бар за шишање оваца, па им је извоз вуне у Енглеску остао једина нада.

„Обично од једне овце добијемо два килограма вуне, којом, ако је и продамо, не можемо да подмиримо ни трошкове шишања. За стадо од 100 оваца потребно је 150 евра, за веће знатно више. Зато се многи враћају класичним маказама”, каже сточар из Биоца код Сјенице, Јусуф Дацић.

Он се жали да власници оваца на Пештеру не знају шта ће са вуном, где се одгаја најмање 30.000 оваца, летос су нове количине складиштене, око 60 тона, а купаца углавном нема.

До ове године вуна није била интересантна за накупце, који нису хтели да је купе ни по багателној цени, али изгледа да су неки пронашли тржиште и рачуницу, долазе на Пештер из разних крајева Србије, међутим, за вуну не нуде новац, већ најчешће шисање оваца, со, сточну храну и друге производе.

Задруга „Сјеничка овца” вуну је једно време извозила у Енглеску, у Бредфорд и Ливерпул, где се она користи за израду тепиха. Откупне цене биле су скромне, али је сточарима и то значило, јер су бар трошкове шишања оваца могли да покрију.

Директор задруге, Едо Рахић, каже да је у последњих неколико година откупљено и у Енглеску извезено око 200 тона вуне по скромној цени од 65 центи.

Наводи да се поново преговара са Енглезима и да очекује нове наруџбине из Ливерпула. Застој је настао због строгих правила Европске уније и курсних разлика, па су се острвљани окретали другим тржиштима вуне.

На српском тржишту вуну више нико не купује, јер су готово сви већи текстилци одавно ставили кључ у браву. На Пештеру нема више ни ткаља и плетиља, а боље упућенији тврде да их је својевремено овде било неколико хиљада, па су се познати пештерски ћилими извозили по целом свету.

Њихова дуговечност мери се вековима, али данас су само носталгично сећање. У домаћим продавницама су у понуди искључиво производи од аустралијског шетланда и кинеска роба, а, како тврде Пештерци, вуна никога у Србији и не занима.