Живот на маргини живота

Горњи Милановац – Ето, би мој Божић као сваки други дан. Некада сам спремала богату трпезу, нису фалили ни ћурка ни прасе. Овај дан Христова рођења дочеках с оброком у кантици који сам донела из народне кухиње. Баш ништа нисам имала по чему би се тај дан разликовао од других – вајка се Јана Лукшић.

У собици крај болнице коју је добила од општине као нужни смештај („Много им хвала и на оволико!”), гарави шпорет „смедеревац” са две шерпе, цепанице наслагане уза зид, секира, кревет, две столице – то је све. Једини електрични потрошач – сијалица о плафону.

– Добро ви мени дошли! Не на столицу, климава је, распашће се, седите на кревет. Шта радим? Највећи ми је посао да свако јутро одем до народне кухиње Црвеног крста. Пробудим се око шест сати, скувам и попијем кафу, узмем ову пластичну кантицу и кренем: ногу пред ногу, направим тако око петсто корака и толико назад. Не могу брзо, мени су 94 године. Сад је хладноћа, може храна да стоји у мањерки дуже, а летос сам посуду потапала у хладну воду да се не уквари оно што не поједем за доручак.

Јана Лукшић је дошла у Милановац пре 18 година, у дугој колони која се спасавала пред „Олујом”. Дошла са два сина и њиховим породицама. Они су отишли даље, у друге градове. Нема право на новчану социјалну помоћ, има синове, али они се такође пате, једва састављају крај с крајем, не могу да помогну.

Док је била млађа, каже, помагала је женама по кућама, зарађивала покоји динар. А то „млађа” значи кад је била у осмој и деветој деценији живота. Сад је добро зашла у десету и више не може. Оде покаткад у куће у којима је радила, и „те добре женице ми спреме нешто од хране да понесем”.

Бака Јана је католичке вероисповести. Кад нам прича како је провела Божић, мисли на празник који је био 25. децембра. Њен „грех” је што јој је, сада покојни, муж био Србин, па су јој синови „полутани”. Сви су морали у прогонство.

Док убацује цепаницу у шпорет, прича, не скидајући осмејак с лица:

– Лепо сам некада живела, а сад немам ни воду у кући. Узмем овај балон и напуним га на оближњој чесми и то ми је за данас доста. Најгора је самоћа, гора од старости. Кад бих имала радио или транзистор да слушам људски говор и музику, старост и самоћа би ми били лакши. А што питате за мој смешак? Браним се њиме од немаштине, да се не смешим, одавно ме не би било. И они ме држе у животу – показује урамљену фотографију на зиду. – Синови, снахе, унучад, имам сад и праунуке, али нису на слици.

Некада је Јана живела лепо, живела како је хтела, окружена породицом. Скоро две деценије живи како мора, на самој маргини онога што се живот зове. Не зна се шта је теже: године, самоћа или сиротиња.

– Дође ми, понекад, да седнем и замолим Бога да ме узме. Плашим се да се то догоди овде, у овој собици, јер ко зна кад би ко, као ви данас, свратио да види да ли сам жива. Најбоље да умрем на улици док одлазим у народну кухињу или се враћам отуда. Тако би ме одмах нашли.

Пред сам излазак овог броја, јавише нам да се бака-Јани испунила жеља. Сазнавши за њу, суграђанин Ђорђе Петровић, пензионисан наставник музике, донео јој је на поклон радио апарат.