Читаоци су и награда и казна

Недавно, некако у исто време, објављена су три дела Мирослава Јосића Вишњића (1946), роман „Барон из шарага” (издавачи: „Чигоја штампа” и „Књижевна фабрика МЈВ и деца”), записи„Милош, Црњански” („Албатрос плус”) и компакт-диск „Дела МЈВ”. О роману и записима, каже Јосић, свој суд даће читаоци и тумачи, а са компакт-диском – ставио је тачку на свој књижевни рад, јер је све „спаковао” на диск. Сви његови романи, приче, записи и остало, све што је писао пола века – стало је на педесетак мегабајта.

Роман „Барон из шарага” је, истовремено, и повест, и прича, и роман, и тестамент.

О томе какав је његов роман „Барон из шарага”, каже, одлучиваће најпре критичари, а онда читаоци. Како они малобројни који имају примерке првог издања, тако и још више они који буду у рукама имали десето или стото издање. Књиге су као и добро вино, треба да одлеже. Савременици често не разумеју књиге из времена у којем живе. Добар пример је „Дневник о Чарнојевићу”.

– Од десет до сада објављених романа највише сам задовољан текстом „Барона”. То је књига у коју сам све уписао, сва знања и искуства, сва расположења, све муке и радости. А никад до сада нисам тако лако писао. „Барон” је сигурно роман, а сваки роман је заправо и венац прича и повесница и сведочанство. У „Барону” сам читаоцима дао причу о свету који нестаје или је већ нестао. Главни јунак је племенити Марко, рођен у шарагама, а место збивања је митски Стапар. Тридесет година после бекства преко границе, он се враћа у Стапар, као славни веслач, архитекта и добротвор. Свуда га прати прва љубав – објашњава М. Јосић Вишњић.

Сва сила света, Запад и Исток, сручила се на „рајске пределе” у којима живе јунаци његовог романа. А зашто? „Зато што не умеју да контролишу своју силу, зато што не могу да поднесу ниједну слободну тачку, мрљу на планети! Зато што све раде у мраку, зато што се труде да не оставе трагове, зато што су бахати и што мисле да не морају никоме полагати рачун”, каже један од јунака.

Питамо аутора зашто је Барона сместио у шараге (задњи део воловских кола). Какву поруку крију шараге?

Шараге, истиче, нису тек „стражњи део паорских кола”, оне су и поглед на свет. Његов јунак Барон рођен је у шарагама, нису стигли да му трудну мајку на време сместе у породилиште. Код њега у селу кажу да ће онај ко се роди у шарагама имати среће у животу, а за онога ко испадне из шарага – да ће бити насамарен!

Мото романа јесу Сервантесове речи: „Беспослени читаоче, и да ти се не закунем можеш ми веровати да бих желео да ова књига, као чедо разума, буде најлепша, најкочопернија и најоштроумнија што се написати може.” Јосић је високо подигао лествицу.

Није, сматра, једино бесмртни Сервантес пожелео да напише књигу која би могла да буде најлепша, најкочопернија и најоштроумнија (то су прве речи у „Дон Кихоту”), сваки писац о томе сања. Мисли да је и „Барон” такав: у језику кочоперан, по мислима оштроуман и у лепе приче одевен.

Књига се састоји из четрдесет петљи, плус приступна и завршна, дакле 42 петље (главе), тачно онолико колико и на иконостасу има образа, то јест икона. Јосићев роман је књижевни иконостас. Игуман Никанор у роману каже: „Број двадесет и један је симбол савршености, а четрдесет и два је дуплирана мудрост”, у Дудари су биле 42 кафане, библиотека има 42 хиљаде књига, земљотрес који је сравнио Стапар трајао је 42 секунде, а и Баронова кућа дуга је 42 метра. Његове романескне „петље” су као чворови на ћилиму.

Мирослав Јосић Вишњић гаји велико поштовање према Милошу Црњанском, показао је то и књигом „Милош, Црњански”.

Међу добрим писцима, наглашава, има више разлика него сличности, о томе је реч и у његовој књизи о Милошу. Сваки писац мора да ствара свој свет. Оно што је заједничко у његовом делу и делу Црњанског – то су лирски тонови. Теме су им на два краја света. Црњански прати сеобе, Јосић буне. А и животни путеви су им различити.

Његови записи о Милошу су „књига оданости и љубави”, сложио је сва сећања и размишљања, сусрете и листања, читања и тумачења живота и дела Милоша Црњанског, а све то прате и радови које је раније писао. Његова основна идеја била је да мало разбије мит и стереотипе који прате Црњанског. Још има оних који „папагајски” понављају како је Милош био „намћор” и „фашиста”, а доказа за то нема (осим измишљених). Код нас је честа појава да чак и умни, а утицајни људи, омаловажавају великане. Довољно је прочитати шта су Јован Скерлић и Богдан Поповић писали о Лази Костићу. Многи су ружили Црњанског, али и Јосића, који каже да никога није први ни понизио, ни вређао, само је враћао ударце (као и Милош). Објавити добру књигу увек је било опасно, то уноси нервозу у књижевну чаршију.

Примећујемо још једну сличност: Црњански није био члан САНУ, а ни Јосић Вишњић још није примљен.

– Црњански није постао члан САНУ грешком, ту поправке нема, а и мене прате „грешке”. Нису постали академици ни великани какви су били Александар Поповић, Миодраг Булатовић или Јован Деретић, нико још није истраживао зашто. Академија је озбиљна национална институција, али и њу чине људи који држе до свог мишљења. Често им није важно какво дело има кандидат. Андрић је примљен са две-три књиге, имао је тек 34 године, али ни његове приче или романи нису добили на значају зато што је рано постао академик – сматра Јосић.

Читаоци су и награда, и казна. Шта више, тешко је рећи. Онај ко пише увек рачуна и на читаоца, али у исто време зна да нико његову књигу неће прочитати онако како је написана. Једино сам писац може да „чита” своје дело пуном снагом, ни силна тумачења не могу да развежу све „петље” у роману. Данас је у пуном замаху теза да је свако читање у исто време и тумачење: „стручно” читање, читање из задовољства, или уз дремеж на јастуку, свако тражи свој приступ делу.

Питамо на крају разговора нашег саговорника каква је будућност књиге, јер је и он своја дела пребацио у електронски облик:

– Како и шта ће читати наши потомци, то ми нећемо сазнати. Они ће у својим рачунарима, на таблицама или на нокту имати сва дела. Ове године сам, поред романа „Барон из шарага” и књиге записа „Милош, Црњански”, објавио и „Дела МЈВ” на диску. Све што сам написао стало је на тричавих педесетак мегабајта, а толико има и један обичан породични албум са шездесет фотографија. Наши потомци на књижаре и библиотеке ставиће катанце. Стигли смо на крај Гутенбергове ере, само што нема ко да нам то каже.

----------------------------------------------

Барон није члан ПАНУ

Барон је на „посматрању” за ПАНУ, чији сте председник „доживотно у оставци”. Хоће ли постати члан?

– Барон није прихватио да уђе у ПАНУ (Пасуљска академија новинара и уметника), њега мој приповедач „оптужује” да има своје друштво под називом „Мало стадо” и да му је главна девиза: „Боље је да изгубиш све што имаш, него да кажеш све што знаш”. Он тврди да сваки човек пролази кроз три периода: Како треба – док је још нејак, Како може – у пуној зрелости и Како мора– под старост. То су и моје „истине”, писац у своје јунаке може да посеје једино своје мисли и осећања – вели М. Јосић Вишњић.