Моје нове године

Оксана ми шаље позив из Москве, могу ли да дођем за Нову годину, послаће ми авионску карту. Резервисала је кафану код Пудукина, са циганском музиком.

Толико пута сам био у Москви и никада да потрефим дочек Нове године. Позив Оксане доживео сам као њено извињење јер сам је не баш тако давно звао да дође код мене, да у Чачку проведемо ноћ старе и да у нову годину уђемо можда и са пољупцима у оба образа. Пошто памтим Чачак, по речима Веселка, још из 19. века, сад ћу да му објасним да сам победио и двадесети век и да сам у Чачку 1939. провео луду новогодишњу ноћ. Али у оним годинама Краљевине Југославије у српским градовима календарска нова година се није славила. Него српска нова година. Ако то напишем морам да додам да је данас мало оних који се сећају Краљевине Југославије. Тихгодинаизмеђу победе у Првом светском рату па до почетка рата с Хитлером 6.априла 1941. Краљевина Југославија је била дама, макар у Чачку, са дивним људима, скоро богатим, да није било радника и сељака. Али ми деца радника и сељака брзо смо постајали господа – ишли смо у реалну гимназију. Учили смо латински, немачки, француски. Српски језик нам је предавао господин Поповић. Имали смо сваке суботе дискусије на литерарне и филмске теме. У разговорима су учествовали ђаци од петог разреда до осмака, а било је ту и политике, нарочито између младих комуниста и такозваних љотићеваца. Комуниста Владан Јовашевић свађао се с Павлом Никитовићем, љотићевцем, о пореклу човека. Марксисти су критиковали Бога, љотићевци су величали жртву Исуса Христа који нас је научио како се воли и жртвује за све нас. Милутин Вујовић, син хотелијера Милана Вујовића, причао је о филмовима. Да ли верујете да су се у Чачку у то време приказивали совјетски филмови? Јер Краљевина је, због Хитлеровог надирања, 1939. дозвољавала приказивање совјетских филмова. Али приказивани су и немачки филмови, и то са оном Заром Леандер, за коју сам, за време окупације,док сам био у ћорци, чуо да је Гебелсова љубавница.

Tо су моја каснија сазнања, а у оно време Краљевине ипак је највише било америчких филмова са Гретом Гарбо. Ми марксисти смо мрзели филм „Ниночка” јер је режисер филма Љубич приказао девојку која долази у Париз и ту открива лепоте и сјај Париза и затим бежи у Америку. Волели смо и мађарски филм „Тужна је недеља”, са лепом глумицом која се полако свлачила, али само до пола бутина. Кад су се те бутине појавиле ми смо очекивали нешто више, али у монтажи филма тада је наилазио воз. Ишли смо,богами,три пута да гледамо тај мађарски филм с надом да ће воз закаснити.

Краљевина је волела српску нову годину, мада је ђацима, наравно, било забрањено да је славе у кафани. Тако смо је углавном преспавали. Али 1940. године мој фудбалски клуб Борац, где сам играо у подмлатку, организовао је дочек српске нове године, у хотелу „Касина”. Објавили су да ће у току вечери бити организована ревија за оне који дођу с маскама, било каквим. Мој друг Бабац и ја имали смо идеју, јер у то време је била популарна Кина, да уђемо у хотел маскирани као Кинези. И победили смо као најбоље маскирани. Капитен клуба Ацо Патак доделио нам је награду. Сећам се као да је јуче било, видим сребрни тањир са осам чаша, додуше од бакра. У близини „Касине” била је кафана-хотел „Европа”. За нас је то била тајанствена кафана, али жеља да продамо награду дала нам је храброст. Уђемо, видимо десетак лако одевених девојака. Брзо нам приђе старија жена позната као Стана куплерка. Понудимо јој тањир са чашама. Даде нам 18 динара. Бабац дрско упита: Колико кошта девојка за собу? Две банке, рече Стана и изјури нас из хотела. Тако су се наша новогодишња надања само делимично остварила.

Сад сам од Нове године очекивао да ћу опет срести Оксану. Последњи пут смо се видели пре десет година, ја сам имао филм на фестивалу, а Оксани сам певао „Очи чорније”, са текстом који ме и сада обара.

Нећу јој више певати. Њен позив да дођем у Москву дошао ми је уз поруку: Драги Пуриша, пре десет година си ме слагао да имаш шездесет година, жао ми је,али на интернету сам нашла да си рођен 1924. Па како да одиграмо салсу кад си у деведесетој?!Не сумњам да би покушао, али нисам сигурна да бих те живог испратила.

Нисам се наљутио, јер увек има неко други. Понудићу миран танго једној неудатој дами, имамо дивну разлику од четрдесет година. Овом причом јој шаљем позив да се јави, него шта.