Гасолу и Навару сам забранио да пуше

Александар Ђорђевић ће имати све мање времена да се сећа својих играчких дана, јер као новопечени селектор наше кошаркашке репрезентације улази у вртлог обавеза од којих је ове године највећа – Светско првенство у Шпанији (30. август – 14. септембар). Док на дневни ред не дођу неке тешке теме, хтели смо да нас подсети на неке мање познате тренутке док је био кошаркаш и то један од најбољих у Европи.

Од малих ногу је био окружен кошарком, јер му је отац Братислав био тренер Црвене звезде у то време. Први велики „тест” имао је већ са пет година, у сезони у коју су „црвено-бели” ушли као шампиони (1972), кад је уз оца пратио тренинге. Тако, после једног тренинга, на паркет га позове Зоран Мока Славнић, у то време вероватно најбољи плејмејкер Европе.

– Мока ме је навукао на баскет! Имао сам пет-шест година, а мој отац је водио чувену Звездину генерацију. Цео дан сам био у Пинкију и онда, после једног тренинга, Мока ми приђе и каже: „Хајде један на један”! И кренем ја као нешто да дриблам, а он ми стави два прста у стомак, у препону, нормално лагано, а касније кад ме је тренирао као играча видео сам колику је снагу имао у прстима. То је био заштитни знак његове игре у одбрани – говори Ђорђевић (46).

Бакин црно-бели џемпер…

Није тајна да је постао Партизанова легенда зато што га Звезда није хтела. Али, мало ко зна како је почео да навија за „црно-беле”…

– Навијао сам од малих ногу за Партизан, јер ми је баба с мајчине стране иштрикала црно-бели џемпер. Њен муж, мој деда, погинуо је у рату као партизан, и онда ми је плела у црно-белој боји. И тако наштрика џемпер, ја га обучем и напоље. И кад одеш иза зграде, с једне стране звездаши, с друге партизановци. „За кога навијаш мали”, питају ови старији, а ја пет-шест година. И онда те једни повуку и кажу: Па ти си наш! И тако сам постао партизановац. Чувам и данас текст и слику из „Темпа”, из 1973. године. Текст је написао Коста Стаменковић под насловом „Син против оца! На слици држим шал и заставицу Партизана у „Пинкију”, иза коша, и навијам за Кићу и Прају који играју против Звезде коју води мој отац.

Први тренер му је био Божидар Маљковић, један од стручњака који ће се наћи у новом Стручном савету КСС. Нашао се у селекцији дечака коју је Маљковић направио у ОШ „Марко Орешковић”. Дечаци из те школе су једно време прикључени Радничком, а кад су враћени у Звезду, Ђорђевић је био прецртан.

– Мој тадашњи тренер Горан Миљковић Финац је повео целу генерацију у Звезду, 1967/68, и ја шта ћу, кренем за њим. Међутим, после две недеље каже: „Што се мене тиче, знаш шта мислим о теби, али ја сам добио наредбу, јер су те проценили као неперспективног, па морам да гурам друге играче”.

Отац Братислав стално истиче да мушки део породице (поред Александра има и сина Мишу) за све своје успехе захвалност дугује његовој супрузи Милијани.

– Жива је истина да је моја мајка душа наше породице и свих наших успеха – каже Александар Ђорђевић. – Она је стала иза очеве каријере, па иза моје, преживљавала је све наше успоне и падове, бодрила нас. Најзаслужнија је што смо уједињени као породица и што смо остварили своје снове.

Као играч је био дисциплинован и навикао је на војничку дисциплину по којој су познати наши највећи тренери, а њега је тренирао тренерски крем Европе и света. Било је случајева када је као играч од ауторитета и сам морао да дисциплинује саиграче. Тако је било и кад је играо за Барселону док је био узор Пауу Гасолу и Хуану Карлосу Навару који су као јуниори били прикључени првом тиму.

– Имали су 17-18 година и чувам слику у телефону на којој смо сва тројица, један с једне, други с друге моје стране. Ухватио сам их једном да пуше. Уђем код њих у собу и очитам им лекцију: „Ако хоћете да играте у НБА за три године, да имате врхунске каријере, онда оставите цигаре. Ако хоћете да играте за Ђирону, Хувентуд, Манресу, онда наставите да пушите. И они ту ме, богзна како, загрле и обећају да неће више. Међутим, на једном гостовању у Истанбулу, Наваро опет запали цигарету, јер ме није очекивао. Видео сам да је крије иза леђа и онда сам тотално побеснео. Нећу да причам шта је даље било, углавном после тога нисам га видео са цигаретом.

Навару је држао и лекције из кошарке, мада признаје да је у једној ствари погрешио…

– Покушавао сам да га убедим да шутира из наскока, јер сам од Галиса узео тај технички детаљ, а то је сваки продор је наскок, сваки продор је у контроли, испред центра си увек у наскоку, никад ниси у двокораку. То је нешто на чему инсистирам и као тренер, да играчи забораве на додавање из двокорака. Озбљни играчи не раде то, осим ако нисте Дијамантидис који има ту технику и 198 цм. Кад је Наваро изводио онај свој чувени шут, који ће после бити назван „бомба”, говорио сам му да то не постоји у модерној кошарци: „Шта ћеш са тим шутом против центара 210, 212 цм, зато боље наскачи, јер тада имаш сигурност да нећеш погрешити, са наскоком се отвара више решења, три-четири опције, а кад си у скоку мораш да се решиш лопте”. И ја га тако учим, и он као покуша да ме послуша, а после 15 година постане „бомба Наваро”. Срећом, веровао је у себе и направио свој заштитни знак.

„Проклети Ђорђевић”…

Као играч је освојио малтене све што је могло да се освоји. Са државним тимом је био и европски и светски шампион, олимпијски вицепрвак, а у клупској каријери је остао упамћен по тројци којом је одлучио финале Купа шампиона (данас Евролига) Партизан – Хувентуд 71:70, у Истанбулу 1992. На питање да ли за нечим жали, каже:

– Једина ствар које ми је јако жао је што нисам смогао снаге да из Реала одем код Жељка Обрадовића у Панатинаикос. Звао ме је тог лета, када сам се распадао од болова, јер већ сам био доста потрошен. Казао сам му: „Жељко, ја кошарку не могу да гледам, ето у каквом сам стању. Преварио бих те да узмем паре у оваквом стању”. То је било кад сам завршио трећу годину у Реалу. Тамо сам рекао и Скариолу рекао да не могу више. Имао сам једну сломљену кост у лакту, која се одвојила. Повреде су се касније надовезивале и у једном тренутку сам био као мумија. Последња три месеца плаћао сам клупском физиотерапеуту кафу и пет евра, да ми помогне да завежем десну патику коју због повреде кука нисам могао да дохватим. То Колдебела стално прича.

Зна се да је Ђорђевић своју чувену тројку из Истанбула поновио и на обележавању десет година од тог успеха (2002) и на својој опроштајној утакмици (2005), али мало је познато да је била још једна „реприза”…

– Најтежа реприза била је 2002. године у Пиониру, а последња, о којој се мање зна, догодила се у Бадалони 2006, на опроштају браће Ђофреса. Био је направљен тим играча од Реала и Барселона, у којем сам био и ја пошто сам играо за оба клуба. И само су мени звиждали све време, тим пре што сам их и као играч Партизана завио у црно. Лоло Саинс је опет на њиховој клупи, а ја се опет зауставим испред њихове клупе и погодим тројку. Баш су ме извређали сочно са трибина... У стилу – проклети Ђорђевић…

----------------------------------------------

За Милано због Савићевића

Александар Ђорђевић већ дуго живи у Милану, свом омиљеном граду после Београда. Тамо је пре 20 година стигао први пут, кад је прешао из Партизана у Филипс. Ту је и започео тренерску каријеру у истом клубу (данашњи Армани). Питамо га зашто у фудбалу навија за Милано а не за Интер?

– Исте године кад и ја за Милано је потписао Дејан Савићевић кога је у Звезду довео мој покојни таст Милош Слијепчевић, тадашњи председник УО Црвене звезде. Дејо и ја живели смо врата до врата док је био у војсци, тако да смо били и породични пријатељи. А за Милано су тада играли Гулит, Ван Бастен, Рајкард, Малдини, Барези, Костакурта.... Сви из екипе Филипса су у то време навијали за Интер, али сам им ја ударио контру.