Gasolu i Navaru sam zabranio da puše

Aleksandar Đorđević će imati sve manje vremena da se seća svojih igračkih dana, jer kao novopečeni selektor naše košarkaške reprezentacije ulazi u vrtlog obaveza od kojih je ove godine najveća – Svetsko prvenstvo u Španiji (30. avgust – 14. septembar). Dok na dnevni red ne dođu neke teške teme, hteli smo da nas podseti na neke manje poznate trenutke dok je bio košarkaš i to jedan od najboljih u Evropi.

Od malih nogu je bio okružen košarkom, jer mu je otac Bratislav bio trener Crvene zvezde u to vreme. Prvi veliki „test” imao je već sa pet godina, u sezoni u koju su „crveno-beli” ušli kao šampioni (1972), kad je uz oca pratio treninge. Tako, posle jednog treninga, na parket ga pozove Zoran Moka Slavnić, u to vreme verovatno najbolji plejmejker Evrope.

– Moka me je navukao na basket! Imao sam pet-šest godina, a moj otac je vodio čuvenu Zvezdinu generaciju. Ceo dan sam bio u Pinkiju i onda, posle jednog treninga, Moka mi priđe i kaže: „Hajde jedan na jedan”! I krenem ja kao nešto da driblam, a on mi stavi dva prsta u stomak, u preponu, normalno lagano, a kasnije kad me je trenirao kao igrača video sam koliku je snagu imao u prstima. To je bio zaštitni znak njegove igre u odbrani – govori Đorđević (46).

Bakin crno-beli džemper…

Nije tajna da je postao Partizanova legenda zato što ga Zvezda nije htela. Ali, malo ko zna kako je počeo da navija za „crno-bele”…

– Navijao sam od malih nogu za Partizan, jer mi je baba s majčine strane ištrikala crno-beli džemper. Njen muž, moj deda, poginuo je u ratu kao partizan, i onda mi je plela u crno-beloj boji. I tako naštrika džemper, ja ga obučem i napolje. I kad odeš iza zgrade, s jedne strane zvezdaši, s druge partizanovci. „Za koga navijaš mali”, pitaju ovi stariji, a ja pet-šest godina. I onda te jedni povuku i kažu: Pa ti si naš! I tako sam postao partizanovac. Čuvam i danas tekst i sliku iz „Tempa”, iz 1973. godine. Tekst je napisao Kosta Stamenković pod naslovom „Sin protiv oca! Na slici držim šal i zastavicu Partizana u „Pinkiju”, iza koša, i navijam za Kiću i Praju koji igraju protiv Zvezde koju vodi moj otac.

Prvi trener mu je bio Božidar Maljković, jedan od stručnjaka koji će se naći u novom Stručnom savetu KSS. Našao se u selekciji dečaka koju je Maljković napravio u OŠ „Marko Orešković”. Dečaci iz te škole su jedno vreme priključeni Radničkom, a kad su vraćeni u Zvezdu, Đorđević je bio precrtan.

– Moj tadašnji trener Goran Miljković Finac je poveo celu generaciju u Zvezdu, 1967/68, i ja šta ću, krenem za njim. Međutim, posle dve nedelje kaže: „Što se mene tiče, znaš šta mislim o tebi, ali ja sam dobio naredbu, jer su te procenili kao neperspektivnog, pa moram da guram druge igrače”.

Otac Bratislav stalno ističe da muški deo porodice (pored Aleksandra ima i sina Mišu) za sve svoje uspehe zahvalnost duguje njegovoj supruzi Milijani.

– Živa je istina da je moja majka duša naše porodice i svih naših uspeha – kaže Aleksandar Đorđević. – Ona je stala iza očeve karijere, pa iza moje, preživljavala je sve naše uspone i padove, bodrila nas. Najzaslužnija je što smo ujedinjeni kao porodica i što smo ostvarili svoje snove.

Kao igrač je bio disciplinovan i navikao je na vojničku disciplinu po kojoj su poznati naši najveći treneri, a njega je trenirao trenerski krem Evrope i sveta. Bilo je slučajeva kada je kao igrač od autoriteta i sam morao da disciplinuje saigrače. Tako je bilo i kad je igrao za Barselonu dok je bio uzor Pauu Gasolu i Huanu Karlosu Navaru koji su kao juniori bili priključeni prvom timu.

– Imali su 17-18 godina i čuvam sliku u telefonu na kojoj smo sva trojica, jedan s jedne, drugi s druge moje strane. Uhvatio sam ih jednom da puše. Uđem kod njih u sobu i očitam im lekciju: „Ako hoćete da igrate u NBA za tri godine, da imate vrhunske karijere, onda ostavite cigare. Ako hoćete da igrate za Đironu, Huventud, Manresu, onda nastavite da pušite. I oni tu me, bogzna kako, zagrle i obećaju da neće više. Međutim, na jednom gostovanju u Istanbulu, Navaro opet zapali cigaretu, jer me nije očekivao. Video sam da je krije iza leđa i onda sam totalno pobesneo. Neću da pričam šta je dalje bilo, uglavnom posle toga nisam ga video sa cigaretom.

Navaru je držao i lekcije iz košarke, mada priznaje da je u jednoj stvari pogrešio…

– Pokušavao sam da ga ubedim da šutira iz naskoka, jer sam od Galisa uzeo taj tehnički detalj, a to je svaki prodor je naskok, svaki prodor je u kontroli, ispred centra si uvek u naskoku, nikad nisi u dvokoraku. To je nešto na čemu insistiram i kao trener, da igrači zaborave na dodavanje iz dvokoraka. Ozbljni igrači ne rade to, osim ako niste Dijamantidis koji ima tu tehniku i 198 cm. Kad je Navaro izvodio onaj svoj čuveni šut, koji će posle biti nazvan „bomba”, govorio sam mu da to ne postoji u modernoj košarci: „Šta ćeš sa tim šutom protiv centara 210, 212 cm, zato bolje naskači, jer tada imaš sigurnost da nećeš pogrešiti, sa naskokom se otvara više rešenja, tri-četiri opcije, a kad si u skoku moraš da se rešiš lopte”. I ja ga tako učim, i on kao pokuša da me posluša, a posle 15 godina postane „bomba Navaro”. Srećom, verovao je u sebe i napravio svoj zaštitni znak.

„Prokleti Đorđević”…

Kao igrač je osvojio maltene sve što je moglo da se osvoji. Sa državnim timom je bio i evropski i svetski šampion, olimpijski viceprvak, a u klupskoj karijeri je ostao upamćen po trojci kojom je odlučio finale Kupa šampiona (danas Evroliga) Partizan – Huventud 71:70, u Istanbulu 1992. Na pitanje da li za nečim žali, kaže:

– Jedina stvar koje mi je jako žao je što nisam smogao snage da iz Reala odem kod Željka Obradovića u Panatinaikos. Zvao me je tog leta, kada sam se raspadao od bolova, jer već sam bio dosta potrošen. Kazao sam mu: „Željko, ja košarku ne mogu da gledam, eto u kakvom sam stanju. Prevario bih te da uzmem pare u ovakvom stanju”. To je bilo kad sam završio treću godinu u Realu. Tamo sam rekao i Skariolu rekao da ne mogu više. Imao sam jednu slomljenu kost u laktu, koja se odvojila. Povrede su se kasnije nadovezivale i u jednom trenutku sam bio kao mumija. Poslednja tri meseca plaćao sam klupskom fizioterapeutu kafu i pet evra, da mi pomogne da zavežem desnu patiku koju zbog povrede kuka nisam mogao da dohvatim. To Koldebela stalno priča.

Zna se da je Đorđević svoju čuvenu trojku iz Istanbula ponovio i na obeležavanju deset godina od tog uspeha (2002) i na svojoj oproštajnoj utakmici (2005), ali malo je poznato da je bila još jedna „repriza”…

– Najteža repriza bila je 2002. godine u Pioniru, a poslednja, o kojoj se manje zna, dogodila se u Badaloni 2006, na oproštaju braće Đofresa. Bio je napravljen tim igrača od Reala i Barselona, u kojem sam bio i ja pošto sam igrao za oba kluba. I samo su meni zviždali sve vreme, tim pre što sam ih i kao igrač Partizana zavio u crno. Lolo Sains je opet na njihovoj klupi, a ja se opet zaustavim ispred njihove klupe i pogodim trojku. Baš su me izvređali sočno sa tribina... U stilu – prokleti Đorđević…

----------------------------------------------

Za Milano zbog Savićevića

Aleksandar Đorđević već dugo živi u Milanu, svom omiljenom gradu posle Beograda. Tamo je pre 20 godina stigao prvi put, kad je prešao iz Partizana u Filips. Tu je i započeo trenersku karijeru u istom klubu (današnji Armani). Pitamo ga zašto u fudbalu navija za Milano a ne za Inter?

– Iste godine kad i ja za Milano je potpisao Dejan Savićević koga je u Zvezdu doveo moj pokojni tast Miloš Slijepčević, tadašnji predsednik UO Crvene zvezde. Dejo i ja živeli smo vrata do vrata dok je bio u vojsci, tako da smo bili i porodični prijatelji. A za Milano su tada igrali Gulit, Van Basten, Rajkard, Maldini, Barezi, Kostakurta.... Svi iz ekipe Filipsa su u to vreme navijali za Inter, ali sam im ja udario kontru.